O jednom srpskom porazu

Iako se o pobedama mnogo više priča, ipak su porazi ti iz kojih se najviše uči. Ko iz poraza ne nauči primoran je da greške ponavlja. Ovo je priča o jednom takvom porazu. Ovaj poraz nije bio katastrofalan što se posledica tiče, ali jeste bio velika opomena kralju Milanu Obrenoviću.

Svaki događaj treba sagledati iz više uglova kako bi se stekla slika o njemu. Tako je i objava rata Bugarskoj 1885. godine izazvala različite reakcije u samoj Srbiji. Dok su jedni govorili da ne treba da ulazimo u rat sa ”s našom rođenom braćom, s’ Bugarima”, drugi su odgovarali: ”Mi i Bugari braća? Ima li veće ironije od toga?” Narod nije u bugarskom ujedinjenju video opasnost po Srbiju. Po Beogradu se govorilo o ovom sukobu sa neodobravanjem. Mnogima nije bilo jasno zašto ratujemo sa Bugarima. Kralju Milanu bilo je jasno, snaženjem Bugarske remeti se ravnoteža na Balkanu, rastu njihovi apetiti, pa će uskoro baciti oko i na Makedoniju.

Kao uzrok poraza pored, mnogima nejasnog cilja, navodi se nespremnost vojske koja je bila usred reorganizacije i najviše oslanjanje na prvipoziv u operacijama. Kralj Milan plašio se drugopozivaca među kojima je bilo dosta ljudi naklonjenih Karađorđevićima i radikalima. Još jedan pogrešan potez bilo je stalno odlaganje napada na Bugarsku. Od mobilizacije do napada prošlo je skoro dva meseca. Na srpsku vojsku psihički je veoma loše uticalo čekanje. U rat se ušlo i sa nedovoljno municije što je obelodanjeno tek kod Slivnice. Naređeno je ”Štedite municiju”. Kod Slivnice je pretrpljen poraz. U trenutku borbi na Neškovom visu kada Bugari nameravaju da krenu na Pirot Vrhovna komanda javlja komandantu Nišavske divizije ”da se municija štedi jer je nema.”

Tih dana kralj Milan bio je rastrojen. Napustio je bojište i ostavio vojsku bez komande. Donosio je mnogo nelogičnih i nejasnih odluka, izdavao je naređenja bez znanja Vrhovne komande što je izazivalo dodatnu konfuzijuu vojsci.

Možda najbolju ocenu poraza dao je jedan viši oficir rekavši: Uzrok je našoj nevolji onaj možda, za kog niko danas ne kaže, da je on kriv.”Međutim, kralj Milan priznavao je da je kriv, doduše ne uvek i svuda, ali u pismu kraljici Nataliji 19. novembra 1885. godine piše: ”Sve posledice moje nesreće, moga poraza ja primam lično na sebe.” Dopisniku Viner Algemajne cajtunga (Winer Allgemeine zeitung) rekao je: ”Mi smo počinili više pogrešaka, ali ja sam kriv za sve te greške, i ja ih na sebe primam pred istorijom.”

Najsjajniji trenutak ovog rata bila je iskazana humanost srpske vojske koja je na jedan dan prekinula operacije i propustila međunarodni Crveni krst koji je išao u pomoć bugarskim vojnicima. Bugarska tada nije imala organizovan vojni sanitet. U holu zgrade ove organizacije postavljena je tabla na kojoj je ispisano: „Budi tako human kao što je bila humana Srbija 1885. godine”. Rat je završen 2. marta 1886. godine, mešanjem velikih sila. Austro-Ugarska nije dopustila da Srbija ispašta zbog ovog neuspeha.

Ipak, Milan Obrenović je nakon abdikacije, 1897. godine postao komandant aktivne vojske i pokazalo se da je u miru bio mnogo bolji organizator nego u ratu. Na samom kraju 19. veka borbena gotovost, disciplina i red u srpskoj vojsci bili su na zavidnom nivou. Uvedeni su vojni manevri, izrađeni ratni planovi za eventualne ratove sa Turcima i Bugarima, a izvršena je i modernizacija vojske.

Autor: Marko Marinković – Fejsbuk stranica “Istorijske zanimljivosti”

PODELI
Portal Mladi
Portal Mladi je servis koji je nastao kao potreba da se na jednom mestu svakodnevno objavljuju informacije i konkursi sa idejom da se mladi informišu, edukuju i motivišu.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here