Survivor #11
Ovih dana se najviše priča o predlogu novog zakona o finansiranju visokog obrazovanja. A pošto nije bilo dovoljno da se opteretim čitanjem Danteovog „Pakla“ dok razmišljam o tome zašto i šta uopšte ja radim na ovoj planeti i hoćemo li ili ne do kraja ovog veka istrebiti sami sebe, rešila sam da se pozabavim i ovim zakonom.
Ništa još nije konačno, predlog nije dat, ali se razmatra nešto što oni nazivaju „linearni model plaćanja školarine“. Pomislio bi čovek da ću, posle dve godine suživota sa cimerkama sa Ekonomskog fakulteta, naučiti dovoljno da pretpostavim ili bar imam najblažu ideju šta je to. Ne, morala sam da pitam čika Gugla (a on ionako sve zna). U Hrvatskoj to, manje-više, izgleda ovako: prosek nije toliko bitan! (Moram da se zaradujem, jer što sam bliže kraju studija uviđam da je to zaista samo brojka koju na kraju niko ni ne gleda, osim komisije za dodelu stipendije i doma.) Podrazumeva se i određena granica, odnosno broj bodova koje moraš da sakupiš, u Hrvatskoj je 55, a kod nas 48ESPB.Ali! – bitno je u kakvim materijalnim uslovima živiš. Na prostom primeru: ukoliko lošije živiš, logično je da nećeš imati mnogo visok prosek (čast izuzecima) jer se u većini slučajeva podrazumeva da radiš kako bi mogao da se školuješ. U zemlji Srbiji to ponekad neminovno za sobom povlači da nisi na budžetu, da su ti roditelji nezaposleni i da opet nekako moraš da se snalaziš, a samim tim što nisi na budžetu nemaš prava na dom. I onda se vrtimo u krug, zar ne? Nemam uslove za učenje jer nemam para i neću imati para jer nemam uslove za učenje. Ovaj model bio bi kudi kamo pošteniji. Kolege koje dolaze iz lošijih materijalnih uslova, bili bi oslobođeni plaćanja većeg dela školarine i ne bi gubili pravo na dom i menzu samo zbog proseka. Ali nekako mora da se boduje i kvalitet studiranja, te bi samo najbolji među najboljima bili u potpunosti oslobođeni školarine.
Ovaj sistem bi bio socijalno pravedniji i ne bi se bazirao toliko na proseku. Što je i bolje. Jer, čini mi se, nekako smo jureći za raznim prosecima i bodovima i svim ostalim uslovima za dom, stipendiju ili kredit zaboravili da zaista vrednujemo studiranje. Zaboravili smo da učimo. Zaboravili smo humaniste i njihovu želju za znanjem radi znanja. Zaboravili smo da time što znamo, mi izlaskom na ispit ispunjavamo samo tu formalnu stranu obrazovanja u nekom sistemu vrenovanja koji smo sami nametnuli. Na kraju, prosek je samo broj. Ali je broj od koga trenutno zavisi da li ćeš dobiti dom, stipendiju, kredit, biti na budžetu i moći da se školuješ uopšte.
Hm, sad nešto gledam ovog Dantea (na korici knjige) i pitam se u koji bi krug pakla smestio one koji ovakav sistem nameću.
