„’Naše divljenje slikarstvu posledica je dugog procesa prilagođavanja, koji se vekovima odvijao, i to iz razloga koji vrlo često nemaju nikakve veze ni s umetnošcu, niti s duhom. Slika je stvorila svog gledaoca. U osnovi, to je konvencionalan odnos’. Jedino se postavlja pitanje: kako jedan stroj može da nastavi da funkcioniše u kritičkom gubitku iluzija i u komercijalnoj frenetičnosti? I, ako može da funkcioniše, koliko će dugo trajati taj iluzionizam, taj okultizam?
Sto godina, dvesta godina? Hoće li umetnost imati pravo na jedan drugi, beskrajni opstanak, nalik na opstanak tajnih službi, o kojima se odavno zna da nemaju tajne koje bi krali ili razmenjivali, ali koje, hraneći mitološke hronike, i uprkos tome nesmetano prosperiraju, usred praznoverja o svojoj koristi“, izjavio je Žan Bodrijar, francuski filozof, u svom pamfletu „Urota umetnosti“. Između ostalog, Bodrijar je bio poznat kao kritičar savremene, apstraktne umetnosti, koja je prema njemu u procesu de-estetizacije lišila umetnost svega onoga što ju je činilo lepom.
Međutim, de-estetizacija i ogoljavanje dela do kostura činila je sastavni deo umetničke svesti početkom 20.veka, pa i danas. Dvadeseti vek doneo je revoluciju u načinu razmišljanja, stvaranja i posmatranja forme. Naturalizam, simbolizam i ekspresionizam udarili su kamen temeljac apstraktnoj umetnosti, svedenoj na minimalističke prikaze u formi, ali ne i u sadržaju. Jednim od pionira apstrakcije smatra se Pit Mondrijan – holandski slikar, čija su dela poslužila kao inspiracija u raznim umetničkim i komercijalnim sferama.
Mondrijanovi počeci kao slikara obeleženi su pointilistički i fovistički prikazi holandskih pejzaža; ove slike su uglavnom reprezentativnog karaktera, i tek se ponegde naslućuje apstraktno naginjanje ka primarnim bojama. Međutim, njegovo stvaralaštvo počinje da evoluira kroz prisvajanje teozofske filozofije, u čijoj se srži nalazi traganje za ne-čulnim razumevanjem prirode. Mondrijan takođe poprima i kubističke uticaje, i već na slikama iz perioda 1911/12. može se uočiti tendencija ka kvadratnim i trouglastim oblicima.
Nakon što je proveo tri godine u Parizu na tadašnjoj avangardnoj sceni, Mondrijan dolazi u posetu domovini 1914.godine. Izbijanje rata i neutralni status Holandije onemogućili su izlazak iz zemlje, te je morao da ostane i asimiluje se sa domaćom scenom. Tada upoznaje Barta van der Leka i Tea van Doesburga, koji su pokazivali snažno interesovanje za apstrakciju. Van der Lekovo korišćenje isključivo primarnih boja uticalo je na Mondrijanovo stvaralaštvo u velikoj meri. On beleži sledeće 1916.godine: „Moja tehnika, koja je bila manje-više kubistička i samim tim manje ili više slikovita, potpuno je potpala pod uticaj njegove precizne metode“.
Njih trojica smatraju se začetnicima holandskog umetničkog pokreta pod nazivom De Stijl („stil“), utemeljen na teoriji neoplasticizma ili apstrahiranja umetnosti i svođenja iste na što manje činilaca. Mondrijan objašnjava neoplasticizam kao konstrukciju linija i boja na ravnoj površini radi iskazivanja sveobuhvatne lepote. Apstrakcija ima za cilj približavanje istini i temeljima stvari. Ako se horizontalne i vertikalne linije pravilno rasporede i dovedu do određene harmonije na slici, one mogu kao osnovne forme lepote biti vrednovane kao umetničko delo.
Konačno apstrahiranje svojih dela Mondrijan dostiže u posleratnim pariskim godinama. U ranoj fazi apstraktnog slikarstva linije koje uokviruju kvadrate na platnu imaju tendenciju ka nevidljivosti – sive su, ne crne, tanke i nestaju pri kraju slike. Sami kvadrati su ispunjeni primarnim bojama – crvenom, plavom i žutom – samo neki su ostavljeni u beloj boji. Njegov odnos prema linijama i bojama će se tokom dekada menjati; radovi iz sredine 1920-tih karakteristični su po linijama proširenim na ivice platna i sve manjoj upotrebi obojenih formi, a preferiranju belih.
Ove slike su poznate kao „lozenge“. „Lozenge“ su platna okrenuta za 45 stepeni, tako da predstavljaju oblik dijamanta. Jedna od poznatijih je „Slika br.1: „lozenge“ sa dve linije i plavom bojom“. Ovo je jedna od najminimalističkijih Mondrijanovih slika, koja se sastoji od dve debele, crne linije koje presecaju jedna drugu i samo jednog malog, plavog trougla.
Pročitajte: Ruska avangarda u Beogradu
Linije se produžavaju sve do ivica platna, zbog čega se stiče utisak da je slika samo fragment nekog većeg dela. „Slika br.1“ je najradikalnija od svih Mondrijanovih dela; kako su godine njegovog stvaralaštva odmicale, tako linije preuzimaju dominantniju ulogu u odnosu na oblike. Samo dekadu kasnije linije postaju tanje, ali ih ima daleko više; duple su i presecaju se. Mondrijan je duple linije smatrao pogotovu interesantnim, jer doprinose dinamičnosti slike.
Poslednju fazu njegovog stvaralaštva kruniše njegova emigracija u London, pa potom u Njujork. Bežeći pred nadolazećim fašizmom, stacionira se na Menhetnu, gde mu drugačiji uticaji i drugačiji način života u odnosu na Pariz pružaju jednu novu stvaralačku perspektivu. Dela iz ove faze više nisu minimalistička, već su bogata životom i linijama, tako poređanim u preseke da podsećaju na kartografske konstrukcije.
Početak četrdesetih godina obeležava takozvana serija „bugi-vugi“ slika, nastalih pod uticajem geometrijske apstrakcije. „Brodvejski bugi-vugi“ prva je slika iz ove serije; proširujući upotrebu osnovnih linija, boja i kvadrata, crni okviri zamenjeni su okvirima u jarkim bojama, pomešanih sa mat bojama. Ova slika obiluje novom, osvežavajućom energijom, koju je inspirisao slikoviti i pulsirajući život na Menhetnu i tempo džez muzike. Asimetričnost jarko obojenih kvadrata između žutih linija oslikava užurbani način života u metropoli, toliko živopisno da se gotovo mogu prepoznati lajt-motivi Njujorka: žuta taksi vozila, neonska svetla, mase ljudi koji se mimoilaze na trotoaru. „Brodvejski bugi-vugi“ ne predstavlja samo život u velikom gradu, nego i utemeljava ulogu Njujorka kao novog centra moderne umetnosti nakon Drugog svetskog rata. „Viktori bugi-vugi“ drugo je značajnije, ali ipak nedovršeno delo iz ovog opusa; njime se Mondrijan definitivno posvetio naglašavanju i usavršavanju formi u odnosu na linije.
Iako apstraktna, Mondrijanova umetnost je nakon njegove smrti 1944.godine prošla kroz fazu komercijalizacije, kada su njegove prepoznatljive forme počele da se upotrebljavaju kao brendovi. Prvi vid brendiranja došao je kroz modu 1965.godine, kada je francuski kreator Iv Sen Loran plasirao haljine ravnog kroja sa printom Mondrijanove „Kompozicije II“. Međutim, ovo nije bilo prvo pojavljivanje dotad već toliko poznatih kvadratnih oblika; Mondrijan je sam dozvoljavao da se njegove slike upotrebljavaju kao pozadina prilikom fotografisanja modela za naslovne strane modnih časopisa. Dakle, za Mondrijana se još za njegovog života znalo na modnoj sceni. Proces komercijalizacije nastavio se izgradnjom Hotela Mondrijan 1985.godine. Živopisna kompozicija pod nazivom „L’Hommage a Mondrian“ („Omaž Mondrijanu“) prekrivala je fasadu ove devetospratnice. Ovakva estetika je fleksibilna za primenu na različite upotrebne sfere, a njena šarenolikost je privlačna potrošačima; stoga Mondrijanove kvadrate možemo videti i na snoubordovima, limenkama, poslastičarskim proizvodima, vazama za cveće, maskama za telefon…
Bilo da se slažemo sa Bodrijarom da proces apstrahovanja i svođenja na osnovnu formu uništava lepotu tajnovitosti umetničkog dela ili ne, moramo Mondrijanu priznati jedno: svojom vizijom reformisao je način posmatranja umetnosti i ponudio novu perspektivu, koja je poslužila kao stvaralački temelj postmodernističkim umetnicima.
