Podsetnik

Slatko od dunja #12

Imam dvadeset godina, dolazim iz normalne porodice, lepo sam vaspitana, sa srećnim detinjstvom, uspešnim roditeljima. Naučena sam pravim životnim vrednostima, načitana sam, elokventna, obrazovana. Ipak, ovih dana nalazim da mi je teško da se družim. ,,Završila si gimnaziju, nećeš dalje?” su odgovori na pitanja ,,A šta ti studiraš?”. Kad god se upoznam sa nekim, ćutim i čekam da se ,,masne fote” završe, bez da se flaša (u ovom slučaju pažnja) ne zaustavi na meni. Radim. I to je u redu. Čekam svoje vreme da studiram. Ne mogu sad. Ne znam. Sve to u svojoj glavi, a na glas gledam da promenim temu. Zašto sam ja kriva, ako mi je trenutno onemogućeno studiranje? Borim se sa tim već godinu dana, i uspela sam makar u nečemu. Nisam neuspšna, samo sam nedovoljno ostvarena po nekim, meni apslotno nebuloznim, standardima. I dalje sam ista ona osoba koja stalno želi više. I kao osoba koja ima iskustva u moranju, naučila sam par stvari. Nije bitno kakva si osoba, dokle god si čovek.


Mrzim da dajem savete. To jest, nije da mrzim, već ne znam. Kad pokušam delujem bezdušno i kao da mi nije stalo i sve zvuči nekako glupo i smotano i ispadnem kompletni retard. Ne znam ni da tešim. U tim trenucima uglavnom, počnem da pričam o sebi i kako sam i ja u velikim problemima i kako bih ja rešila problem osobe koja mi ga prepričava. Ali, da, ne znam da radim te stvari koje se tiču javnog empatisanja i neke vrste povezanosti. I ljudi to znaju. Znaju kakva sam i znaju kako se ja nosim sa problemima – pravim se da ne postoje i odem na žurku, pre toga stavim šljokice da prekriju podočnjake, iživim se i ujutru na posao. Tako sam se postavila i to je tako. Niko više ne pita, niko se više ne čudi. Sve dok ja mogu da ustanem posle par sati sna i odem da radim devet sati i da sve bude okej, niko se ne buni. Osim ljudi kod kojih sam zaposlena, ali o tom potom…
Kad kažem javno empatisanje, mislim da onaj čin sažaljenja i izgovaranja već unapred naučenih životnih poslovica i izreka. Ne, ja ti neću to prirediti, ali ti nikad nećeš znati koliko me je slomio tvoj neuspeh, koliko sam se iznervirala što si dobio lošu ocenu na faksu, koliko sam se obradovala tvom budžetu, koliko mi se sve steglo kad znam koliko nešto želiš, a nemoguće je trenutno ostvarenje tvog sna. Ne bih da se izvinjavam, jer moji ljudi to znaju. Nema potrebe da im to pričam. Ovo je samo čisto da se podsete.
Samo želim da podsetim da nema potrebe da pričate da ste veliki ljudi. Na nekoj od konsultacija za neki od prijemnih za dramaturgiju, jedan od profesora nam je dao savet da nikako ne pišemo replike takve da likovi druge ubeđuju kakvi su oni. Recimo nešto poput: ,,Ti znaš da sam ja dobar čovek; Za mene su uvek pričali… ; Da ti ispričam šta sam ja…’’ Obrazloženje je bilo: ,,Niko ne veruje takvim likovima. Nisu ubedljivi.’’ I jeste tako. Iako je pozorište drugo kao i film, opet, to je samo izvučeni i najbolji deo života spakovan u jedan ili dva čina, sa ovim ili onim završtekom, ali je uvek realan. Ili makar poruka koju taj komad nosi. Ali, nemojte meni da verujete, nisam primljena na FDU.


Kao što sam spomenula…nemojte da pričate. Mi samo nešto pričamo i blebećemo i uveravamo. Mi smo bolji od onih na vlasti. Pustite demagogiju političarima. Ja sam uvek za one poduhvate koje podrazumevaju neke revolucionarne muzičke pozadine dok se te stvari obavljaju. Uvek sam za to : da ne kažeš ,,okej je’’ kad hoćeš reći ,,jedi govna’’. Oduvek sam za to da kažeš ,,sviđaš mi se’’ ili ,,ne prija mi način na koji me tretiraš’’. Uvek sam za to da se izboriš za ono što osećaš ili želiš. Mi smo idiotska vrsta. Strah nas je da priznamo svoja osećanja sa kojima možemo svašta da postignemo, ali zato svakodnevno ogovaramo ljude da bismo sa tim baš ništa. Meni je malo glupo, znate, ja sam veliki indžija i ponosna sam, ju što sam ja ponosna, pa ništa ti neću priznati, ništa. Glupo mi je jer ja želim da budem takva osoba. Nije da mi je stalo šta drugi misle, nego znam da će me boleti da nisam u pravu. Mislim da se sve vrti oko mene i da je nemo plavo, jer ja želim da ono bude plavo. Zato ne čikam sudbinu i zato ne pitam zbog čega je nebo plavo. Zato nikad neću priznati da se sećam kako je kad ne uspeš i da želim da sam bila malo pametnija, a ne da sad moram da se suočavam sama sa sobom. Ne mogu da se borim sa ogledalom, kad su potezi isti.

2 COMMENTS

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here