Posle tebe potop

    #Kako Ovca kaže

    Kao i svake nedelje ja se pitam kako da je preskočim kad već ne mogu da je zaobiđem. Jer nedeljom sam onaj čovek koji preko nedelje ne stiže na red što od obaveza, posla, umora, usput pokupljenih osmeha to zbog sebi date direktive da to što me boli svet ne vidi. Preko nedelje uspem da to ne vidim ni ja. Tako vešto umem celu sebe da uvučem pod tepih namenski kupljen pre par godina – da ušetaš meko i nagaziš milinu dok budeš ostajao i onda kad i ja sama budem htela od sebe da bežim. Danas, nakon dve godine ima potpuno drugu funkciju i ne znam kako se dosad nije pretvorio u planinu. Valjda se moja unutrašnjost širi kako bi skupila sve ono što i dve godine kasnije imam pod tepih da uvučem. Ničeg zapravo novog između nas, a ja još toliko toga imam nedeljom da odsamim. Jer nedeljom sam ipak spuštena roletna, zaključana vrata i namerno bačeni ključ u želju; pustim dobar film, u prošlosti je tragičan, u sadašnjosti patetika dok je u budućnosti neostvariv, al’ tu najbolje i izgleda. Ti i ja u visokoj rezoluciji. Ja po pravilu lepa, toliko da sam te zakonom privlačnosti, o kojem si mi jednom govorio, privukla. Slučajno smo se sreli u gradu koji inače važi za mali osim kad nekog, kao ja tebe, voliš – tad je dimenzija Brankovog neba koje u pesmi « Uzalud je budim » prestaje da bude pticama kavez. Gledam taj film pažljivo, retko do kraja, jer jebi ga, kraj je već jednom bio i pitam se sumnjičavo kako je uopšte moguće da te za ove dve godine nisam željom dovukla do slušalice telefona. Zašto sam podigla letos tišinu baš ja. Zašto si došao tačno u 00:31 baš tu gde smo se prvi put sreli i ostavio mi da zauvek upamtim – lepo spavaj. Mogu da ti kažem kako baš otad spavam jako loše. Zasigurno gore nego što sam prespavala tebe i nju. Jer više niste samo vi. Danas sam ja, nekoliko pokolja za mnom, srca koja izinata grizem, žvaćem i pljujem. Preko nedelje je to kikot u nedelju to već postaje prevelika sličnost sa tobom dok smo bili mi. Mogu ‘ladno da se nekome narednom predstavim kao Vlada, da prećutim svoje ime, da se pravim mrtva sve dok ne dođe nedelja koja može i posred nedelje da padne. Sve zavisi od noći u kojoj te odsanjam. Meni se nedelja po takvom jutru poznaje. I presedim je celu, dan, dva, mesec, život u trenutku, dok šarena mrtva sećanja još umiru niz nekontrolisano konzumiranje cigareta, odbijanje da jedem, zaborava da se nahranim; kunem ti se kako sam pre neki dan u slojevima oblaka videla kako se vraća vreme unatrag sve do 1. decembra 2012.

     

    Šta da ti pričam – svejedno od ovoga ništa ne bih volela da znaš.

     

    Nedelja je moja rupa puna prašine, opušaka, slika, izgradnje mostova od sivog betona maštanja i sasvim obavezno vezujem ruke i pitam se zašto ne promeniš već jednom broj. Vidiš, razvila sam čitavu teoriju oko tih brojeva telefona i više ničiji nikad nisam naučila na pamet. Potpuno beskorisno u praksi kad u suštini još uvek naričem …5…2… Nedelja je rupa koju ustvari ne mogu ni da zaobiđem ni da zaskočim sve dok budem mislila kako je kojekakvi džuk boks iz kog ćeš da iskočiš. To je jednako rupa iz koje ne mogu ni da te izvučem – jer bi uvek bivala dublja na svaki moj pokušaj da nedelju zaustavim i pretvorim u bilo koji dan kome se radujemo vikendu.

    Nedelja je potpisala toliko toga pod oklopom Elena Ederlezi i pogubila mnoge moje trenutke zbog jednog trenutka koji u svakom tražim; umela je i da me vodi kroz večnost po petnaest, dvadeset minuta, strateški provede niz tvoju ulicu, da mi kupi haljinu, našminka i pusti me da krenem dalje…do naredne nedelje.

    Zauvek tebi.

    Autorka: Elena Ederlezi

    Izvor: Blacksheep.rs

    PODELI
    Portal Mladi
    Portal Mladi je servis koji je nastao kao potreba da se na jednom mestu svakodnevno objavljuju informacije i konkursi sa idejom da se mladi informišu, edukuju i motivišu.

    POSTAVI ODGOVOR

    Please enter your comment!
    Please enter your name here