Baba je vozila, očuvana, urađena generalka, zamijenjene pakne, promijenjeno ulje i stavljene nove ljetnje gume.
Ono, da prodajem svoju diplomu, mogla bih je prodati kao staro – novo babino auto. Nažalost, standard koji nam je postavilo društvo prije nekoliko godina je da si bez diplome ništa. A sa diplomom? Pa sa diplomom si često univerzitetski obrazovano ništa. Ima li neke razlike? Ima, teže mi pada da nekome objašnjavam kako nemam posao jer me onda više žale, eto zalud sam učila.
Nego nisam nešto pretjerano ni naučila. Paradoks, predavao mi je profesor, koji nema zvanje profesora niti fakultetsku diplomu. I to nije sve, ono što će se možda desiti će vas šokirati. Svih ovih godina sam tvrdila da je fakultet koji sam završila eksperimentalnog tipa, a prije nekoliko dana skoro da tim riječima objaviše mediji. Možda će ga ukinuti, možda i neće. Okej, pričaću da sam završila srednju školu. Nje se ne stidim!
Nego, da se držim fakulteta, najgori od postanka pa do kraja sveta. Skoro bez dana prakse, u poslu koji je više zanat nego škola. Dobro su govorili, učimo da plivamo bez vode. Ali o kvalitetu obrazovanja bi trebalo posvetiti jednu knjigu pisanu 1001 noć.
Sad bih da se okrenem onome što mi je moja diploma (koja se dovodi u pitanje koliko i postojanje fakulteta) donijela. Pripravnički? Što bi rekli, fala ti brateu. Ajde reko’ da se prijavim negdje gdje me ne troše za kuvanje kafa, negdje gdje ću ostaviti neki pečat. Negdje gdje ću dokazati svoj talenat. Nekoliko mjeseci kasnije moram da se kladim sa poslodavcem da li se piše dali ili da li, te Podgoričanin ili podgoričanin. U profesiji u kojoj je pravopis jedna od must have stvari. U foto finišu pripravničkog završim čitajući viceve, da se ne bi ponavljali u rubrici “smešna strana sveta”. Dream job, jeli dali?
Radih, ne radih, radih neradih. Dobro. San svakog pripravnika je da ga ostave kad ga misle ostavljati. Ostave oni mene, bez ugovora i neisplaćenu. Ostavim ja njih. Tako mi raskinemo posle godinu dana trule veze koja je bila samo iz moranja. Zamijene mene poslodavci, ili makar probaju, novom, po njih besplatnom radnom snagom. Bravo, super, idemo dalje. Show must go on.
Godinu, dvije, evo da ne računamo plastično koliko aktivno i pasivno tražim novi posao. Preko 100 poslatih mailova. Priznajem, ne znam na koliko oglasa je traženo radno iskustvo. Okle druže?
Dobijem dva maila, puna dva maila. Jedan da već imaju nekog (mail sam poslala u toku trajanja oglasa), a drugi da dođem na razgovor. Kad vratim film, jasnija mi je slučajnost da sam na svoj jedini pravi razgovor za posao išla 1. aprila! Jeeej, jeeej. Nisu mi stvarno rekli aprililili, ali nisu ni morali. Rekli su javiće ishod, oba odgovora, i da i ne. Pogađajte šta se desilo. Ništa.
I onda se desi tako s vremena na vrijeme da me neko posavjetuje da tražim posao van struke. Heeej, Kolumbo, posao u struci ne tražim odavno, to ako se desi biće nužno zlo.
Što se tiče diplome i struke, prodajem je ako koga zanima. Nego ne znam bi li vam poslužila. Da mogu dobiti nazad vrijeme, trud i hiljade i hiljade eura uložene u moje studiranje, rado bih prihvatila da mi anuliraju sve što sam postigla, te da fino od tih para kupim ovce, krave, iznajmim poslovni prostor, pokrenem biznis…. Bilo šta. A ne da još slušam one sulude priče kako bi trebalo negde da probam da kupim radno mjesto. Što da ga kupim? Ajte malo kolektivno molim vas.
Roditelji, okolino, društvo, babo, dedo, strina, tetko. Ne stvarajte pritisak na djecu prilikom odabira fakulteta. A još više vas molim ne ubjeđujte djecu da će fakultetskom diplomom dostići visine.
Radite na sebi, učite sami ako mislite da ste sposobni, birajte mudro na koji način ćete ostvariti svoje snove. Ako niste spremni za život sa 18 godina, lutajte. Niste spremni da izaberete ni garderobu za grad, nije strašno nećkati se oko životnog poziva. Ušuškajte se u svoju glavu i dobro razmislite kome poklanjate svoje godine.
Tekst je preuzet sa bloga Cundoku uz saglasnost autorke.
