Trenutno, u mom životu se odvija kriza. Moj život je zapravo, isključivo sazidan od kriza i drama, sa primesom komedije. Elem, od obaveza i stresa, povremeno ubedim sebe, da ću skrenuti misli magičnim odlaskom u svet binarnih kodova, internet.
E, pa sada…
Umotala sam se u frotir, a nije bilo jako hladno. Skuvala sam kafu uveče, jer što bih spavala kad je insomnia tako više cool. Pomerila sam ovu direktorsku stolicu, namenjenu radnom stolu. Tvoje moći ne deluju na mene. Iz trpezarije sam donela najobičniju stolicu, meni je jednostavno prijatnija, više ja. Rešila sam malo da ohladim glavu, red bi bio. Hm, na Facebooku ništa, Twitter ništa, Instagram ništa, iz dosade čak i LinkedIn – ništa. Ok, prelistaću vesti. „Horor, drama, užas, neverovatno, tragedija“. Asortiman naslova u našim medijima. Ne, ovo me ne zanima. Ne zanima me ni „Imala je sto kila, a zatim je (klikni na link)“ galerija jer baš me briga kako je ona skinula kile, moje baš neće da odu od mene. Ok, idem na Youtube, tamo uvek ima nešto da se gleda. Mačke, kučići, ptice, bebe, how to do? Ipak ni ovde nema ništa zanimljivo. Šta ja sad da radim? Ne pratim serije koje bih gledala online. Nijedan film mi nije privukao pažnju. Ekonomska situacija mi stvara napade depresije kada gledam turističke destinacije koje možda u životu neću posetiti.
Došla sam u situaciju da posle dvanaest godina aktivnog pristupa internetu, ja nemam šta da tražim sa svojim Goolge Chrome. Ona čudna tišina koja nastaje između ljudi koji nemaju jedno drugome više šta da kažu. Moj kompjuter i ja. Ćutimo u mraku. Awkward. Nisam zavisnik od tehnologije, niti komunikacije istim sredstvima, ali bilo mi je nekako neprijatno. Da li je ta galaksija odgovora na sva pitanja dostupnih na klik, meni ispunila sva očekivanja? Ne verujem. Doduše, nije bilo svejedno. Nešto dobro izrodilo se iz moje pauze od virtuelnog sveta.
Pročitala sam knjigu koju sam započela u aprilu, sredila sam nokte, sada su tako drečavo rozi da nema šanse da ih neko ne primeti. Presložila sam ormar, pronašla sandale od prošle godine, zalila cveće. Napisala spisak za kupovinu. Sredila neke tekstove. Napravila sedmi životni plan ove godine. Posle četiri sata, konačno popila gore spomenutu kafu.
Nisu ovo obaveze koje zaboravljam. Uvek se nekako desi, da prvo izaberem da pogledam šta se dešava u svetu piksela. Da sam sebi postavila pitanje, mogu li da živim bez interneta, odgovor bi bio: „Posle kraćeg šoka, mogu“. Navike i odvikavanja. Sve je stvar volje. Kao i sam život.
Tamara Maksimović
