KAKO OVCA KAŽE: O vraćanju

Oduvek sam bila onaj klinac što ga pošalju na ekskurziju, a on cmizdri u kupatilu. Fale mu mama i tata. Ponekad sestra. Uvek ker. I uvek je taj klinac cmizdrio u kupatilu. Da niko ne vidi. A svi znaju, kad cmizdri. Ali on misli da ne znaju. Tako mu je valjda lakše, bolje, šta znam. Da ubedi sebe da ne znaju.

 Raslo se. Klinac je prestao da cmizdri u kupatilu. I da cmizdri uopšte. Ali je uvek voleo da se vraća. Nebitno – roditeljima, sestri ili keru. Voleo je onaj momenat ulaska u grad, koji je napustio nedavno. I nije tačno znao šta mu je to, u tom, nekom drugom gradu, bilo loše, šta mu je falilo. Da li je to krevet, njegova soba, mamine šnenokle ili nešto četvrto? Nije znao. Neki su klinci govorili kako se nikad ne bi vratili. Kako im je žao što dolaze. Pitali su njega, tog ženskog klinca, šta misli. Govorio je da ne žali. Njegov pogled, i smeh – očiju i usana, govorio je da je ovako baš sve bilo potaman.

Danas, taj ženski klinac, ima 22 godine.

 

– Je l ti žao što ideš?

– Volim povratke. Nebitno ovde ili tamo. Sam čin povratka. Negde.

Kad se vraćam, skoro uvek dremam. Vraćanje donosi spokoj, valjda zato skoro uvek mogu da dremam. Međutim, danas nisam dremala. A vraćala sam se. Pokušala sam, ali nije išlo. Videla sam mnogo boja. Zapravo, nije to neki spektar boja baš, ali dosta nijansi zelene, recimo. Nisam sigurna koliko je to dosta, ali nešto mi se čini da sam baš dosta nijansi zelene boje uočila, vraćajući se.

Bila sam neki mali, nebitni čovek, u nebitnoj boji. Oko mene su se prostirala brda. Mnogo brda. Razmišljala sam, nisam ja čovek za brda. Ne volim kad pustim pogled, a on se sudari sa brdom i – vrati se, poput bumeranga. Nešto meni tu ne godi. Ali, išla sam između brda. Uvek.

Ispod njih, bile su njive. Uočila sam jednu baku, koja je nešto radila, pa je sela, da odmori. Moguće i da je pala, a nije mogla da ustane – nisam to mogla da znam. Nije da nisam htela da nešto učinim, saznam, ali nije bilo načina. Bila sam suviše mali, nebitni čovek, u nebitnoj boji, koji se vraća.

Videla sam, nešto kasnije, još jednu baku, na nekoj drugoj njivi, kako se čudi. Moguće i da se ne čudi, već ima tu neku, vazda zbunjenu facu. Nije da znam neku baku sa takvom facom, ali znam, na primer,  jednog dečaka, sa istom takvom facom. On će nekad postati deka sa baš takvom, zbunjenom facom, je l da? Pa, moguće da postoji negde, između tih brda, i baka takvog pogleda. Nisam uspela da je pitam čudi li je šta, bila sam zauzeta – povratkom.

Uočila sam, nešto kasnije, još jednu baku. Imala je kecelju. I baštu. Kosila je travu. Pitala sam se zašto baš ona kosi travu. Kod nas u kući, tata kosi travu. Da li ona ima tatu? Ili muža? Možda sina? Živi li sa nekim? Za nekog? Moguće da je, jednostavno, opušta košenje baš te, njene trave. Moguće da tu ništa čudno ne vidi, što baš ona kosi travu. Moguće i da peva neku pesmu, dok joj se majski vetar igra kosom. Moguće. Ja to ne mogu znati.

Videla sam tri bake i nijednog deku.

Videla sam brda, između njih sam prolazila.

I neke njive. I jednu baštu.

Videla sam zeleno. I nešto plavog i belog. To plavo i to belo, bilo je iznad zelenog. Činilo se kao da je onaj klinac, sa ekskurzije, izašao iz kupatila i prstićima naslikao put, da se vrati. Ne zato što mu je ovde loše, što mu nešto fali, ne. Već zato što su brda koja je sa sobom poneo, u mislima i snovima, ona koja su uvek bila tu, ona, od kojih je uvek okretao glavu, koja su ga ograničavala sa desne, zatim i sa leve strane, koja su mu dozvoljavala da vidi tek dve boje – zelenu i plavu, uvek, ona sa kojima je upoznao baku jednu, i drugu, one za koje se pitao imaju li kome da se vrate, kad se odmore, imaju li za koga da ustanu, pevaju li nešto, dok kose travu i zašto baš one kose, baš ona brda, što čude, što propuštaju samo malo neba, ona su bila jedino od čega je uvek bežao i jedino, čemu se pogled nekako uvek vraćao.

Hristina Petrović

Izvor: Blacksheep.rs

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here