SAMI I OKEJ

    #Kako Ovca kaže

    – Ej.

    – Ej. Opet, a? Kol’ko je sati? – mrmlja sanjivo.

    – 2. Spavaš?

    – Zadremao sam. Kaži, šta je sad? – mrzovoljno pita.

    – Imam inspiraciju.

    – Kakvu bre inspiraciju?

    – Da ti kažem da si govno.

    Muk. Znam da se u tih par sekundi provozao ringišpilom emocija. Počev od iznenađenja, preko ljutnje, besa, do likovanja i jednog pomirljivog i kroz smeh:

    – Nisi ti čitava.

    – Znam. – nasmejala sam se.

    – Dobro te radi ta inspiracija. Šta te još radi? Neko pivo?

    – Možda.

    – Vidim. Aj me zovi sutra kad se otrezniš. Da mi objasniš.

    – Šta da ti objasnim? – pitam, kao, zbunjena.

    – Pa zašto sam govno.

    – Pa nema šta tu da se objašnjava. Jednostavno jesi.

    – Dobro, hvala. – nadureno uzvraća.

    – Nemaš zašto da zahvaljuješ. Samo sam iskrena.

    – Drago mi je zbog tebe. Opametila si se, super. – ironično govori.

    – Nisam. – jedva izgovaram.

    – Kako nisi? – čudi se.

    – Pa i dalje te volim.

    – Iako sam govno? – izgovara kroz smeh.

    – Iako si govno. – pomirljivo prošapućem.

    Nasmejao se. Nasmejala sam se i ja. Pričali smo još dva sata. O promaji, o pivu, rečima, o prozorima na plafonu i švajcarskim čokoladama. O tome kako je samoća sastavni deo života, da ne treba da je se plašimo već da naučimo da je volimo. Da je iskoristimo, da vidimo neku perspektivu u njoj. Jer je okej biti sam. Ali sam i kreativan. Sam i zadovoljan. Sam i okej. Samoća i depresija su loša kombinacija. Samoća, pivo, kokice i dobra plejlista… To je već nešto. To nešto smo i mi. Stvarno je nešto imati budalu koja će se javiti u sred noći, i razglabati satima o nebitnim stvarima, budalu koja je sama kao ti, ali sama i okej, sama i potpuna, sama i zadovoljna. Ne znam šta je to nešto što imamo, znam samo da je veće od ništa. A kad je veće od ništa, šta god bilo, znači da vredi.

    Zaspala sam u neko doba. Ne znam ni da li sam prekinula razgovor ili sam samo zahrkala u telefon. O, nadam se da ne hrčem. Ponekad pričam u snu… Ali šta sam pa mogla da kažem što on već nije znao. Da sam povređena? Zna. Da ga mrzim? Zna. Da mi nedostaje? Zna i to.

    Probudila me je galama klinaca iz ulice. Utisak da lopta kojom gađaju zid zapravo udara moj mozak. Teški kapci, teška glava, težak mamurluk posle teškog opijanja. Ustajem i grabim flašu vode.

    Mislila sam da će me razgovor sa njim otrezniti. Nije. Kao da me je još više opio. I pogoršao glavobolju. Sad bol nije samo reakcija na alkohol, sad je i reakcija na njega. Posle njega može samo nešto da me boli. Vilica i stomak od smeha, onda kad je lepo. Glava i srce onda kad je ovako. Usrano.

    Mislim da će me oporaviti partija jamba. Nadljudskim naporima uspevam da ustanem iz kreveta, navlačim na sebe odeću i odlazim kod Ane. Pita me li sam spavala do sada. Kažem da sam upravo ustala iz kreveta. Kroz smeh mi govori da mi je kosa očigledno još uvek u krevetu, i sanja neki opasan horor. Trošim poslednji atom snage na osmeh. Uz nju prikupljam snagu da nastavim dalje. I sa životom, a i sa šetnjom, jer kod kuće me čekaju strahovi.

    Šetam pored izloga. Lutka sa velikim, cvetnim šeširom mi privlači pogled. Hoću da kupim šešir. Običan šešir, ne ovakav. Možda da bude crn. Ili crven, da mi ide uz starke. Onda zamišljam njega sa šeširom. Ne bi mu stajao. Verovatno bi mislio i da je moj šešir glup. Ok, ne treba mi neko ko misli da mi je šešir glup.

    Sjebala su nas očekivanja. … Bilo je okej. Onda je bilo super. Bilo je nešto. Ne kažem da sad nije okej. Okej je, većinu vremena je skroz okej. Većinu vremena smo kul, i kao briga nas. I kao prošlo je, i sve je super, i mi smo super. Sem što ponekad baš i nije tako super. I ja nisam super. Znam da ni on nije super.

    Polazim kući. Kupujem cigaretu na komad. Stajem ispred izloga i ponovo gledam šešir. Palim cigaretu, povlačim jedan dim i bacam je. Ulazim u stan, bacam se na krevet i razmišljam o šeširu. Gledam na sat. 23:47. Još 2 sata i 13 minuta, pa zovem.

    Zovem da mu kažem nešto. Nešto što nije puno, i što možda nije super. Zovem da mu kažem to nešto što je svakako veće od ništa. Jer smo mi nešto što je mnogo veće od ništa. I da, zovem da mu kažem da šeširi nisu glupi.

    Autorka: Biljana Bajinović

    Izvor: Blacksheep.rs

    PODELI
    Portal Mladi
    Portal Mladi je servis koji je nastao kao potreba da se na jednom mestu svakodnevno objavljuju informacije i konkursi sa idejom da se mladi informišu, edukuju i motivišu.

    POSTAVI ODGOVOR

    Please enter your comment!
    Please enter your name here