Septembar

    Survivior #8

    Ponovo je septembar. Ponovo je rok. (Ponovo je u mojoj glavi zbrka imena i pojmova iz različitih oblasti. I ponovo nalazim spas u kafi.) Neko ponovo govori o migrantima. I rijalitima (koji su apsolutno nerealni, ali dobro.) A ja? Ja želim da govorim o septembru. I jeseni.

    Zvanično dolazi sutra. Za mene je već tu. Neki je prepoznaju po septembru, neki po polasku u školu, neki po jarkim žutim i crvenim tonovima kojima nas zaseni. Ja je prepoznajem samo po jednom: časovnik u mom srcu tiho je otkucao nostalgični sat. Ne znam kako, ali uvek se tu uvuče. Tu negde, u neki kutak moga bitka i čuči, čekajući. U početku je ni ne primećujem. Ali ona je strpljiva i čeka. Čeka da je primetim, da joj posvetim dovoljno pažnje. Da joj se na kraju prepustim. Da na trenutak zaboravim svu euforiju oko ispita i onog čuvenog “kako ću sve da stignem?”

    Kad se sve stiša, ona izviri iz neke pukotine u koju se sakrila. Strpljivo pokuca na vrata i rasprostre uspomene najšarenijih boja. Onom najtoplijom se ogrnem i pozovem Nostalgiju da popijemo po šolju čaja.

    “Od nane je”, kažem, “znaš da mama svake godine u ovo vreme osuši malo listova.”

    “Znam”, odgovara mi, “ali ti ove godine nisi bila kod kuće u tom periodu.”

    Tužno sam joj se nasmešila umesto odgovora.

    Dok sedimo na terasi ušuškane, sa šoljom toplog čaja u ruci, gledamo kako lišće menja boju i kako se ptice polako spremaju za put. Jednom sam i ja tako otišla, a ona me je pratila. Znam da ona osluškuje moje misli. Onu najjaču potiskujem, iako znam da nema svrhe opirati joj se.

    Ali ona me sa dozom zebnje pita: “Da li ti nedostaje?”

    Nisam joj odgovorila, ali sam shvatila da je i On jednom morao da nađe put do moje kolumne.

    Anđelija Anđelić

    POSTAVI ODGOVOR

    Please enter your comment!
    Please enter your name here