Kada se Adam Lozanić, junak romana Sitničarnica „Kod srećne ruke“, susretne sa „praznim“ romanom izvesnog Branice, imaginacija Gorana Petrovića odmah omađija čitaoca i uvuče ga u začarani krug. Ovaj višestruko nagrađivani Petrovićev romanpruža pregršt motiva, perspektiva i zapleta, paralelne svetove, prepljitanje vremena, junaka i sudbina i simultane sižejne linije.
Istorijska pozadinaromana Sitničarnica „Kod srećne ruke“ Gorana Petrovića prikazuje scenu Beograda od kraljeubistva 1903. godine, pa sve do rada obaveštajnih službi nakon uspostavljanja represivnog komunističkog režima četrdesetih godina.
Ko o čemu, postmodernizam o pričanju. Priče o pričanju priče nesumnjivo imaju svoje mesto u savremenoj književnosti. Tema književnosti postala je književnost. Goran Petrović piše roman o ”romanu bez romana”.
U dvadesetom veku, rekao je Novica Petković, književnik i kritičar, bukvalizovanje metafora i prenesenih značenja bilo je glavni izvor književne fantastike. Upravo je to učinio Petrović, napisavši čitav roman prema ovom načelu. Centralno mesto Sitničarnice ”Kod srećne ruke” zauzima roman Moja zadužbina, Anastasa Branice. I roman i autor su fiktivni. Anastas, naizgled glavni junak Sitničarnice, piše prazan roman, bez likova i događaja, dajući jedino opise prostora koji je namenjen za njega i njegovu voljenu. Upravo je ovaj roman mesto njihovih sastanaka. Gotovo svi likovi romana Sitničarnica „Kod srećne ruke“ su čitaoci. O čemu se zapravo radi?
Petrovićev roman usredsređen je na granicu između stvarnosti i književnosti, dva paralelna sveta. Na prvi pogled nije sasvim jasno iz čije perspektive se pripoveda. Prstenasta struktura ovog dela šeta čitaoca kroz Beograd dvadesetog veka, počinjući priču od studenta književnosti, Adama Lozanića. U njegove ruke dospeo je na lektorisanje misteriozni rukopisMoja zadužbina, izvesnog Anastasa Branice. Tu počinje da se izdvaja ritual ”potpunog” čitanja. Adam na početku romana ima tajnu: čini mu se da za vreme čitanja susreće druge čitaoce koji čitaju istu knjigu. Otvoren je novi, fiktivni, književni, paralelni svet. Adamova savremenica, Jelena, u kući svoje družbenice, Natalije Dimitrijević, nailazi na roman Anastasa Branice i priča se produbljuje. Goran Petrović svakom novom glavom, poglavljem, ili kako je sam naslovio, ”čitanjem”, rasvetljava povezanosti sudbina svih likova, vraćajući se hronološki sve do početka dvadesetog veka i detinjstva izvesnog Anastasa Branice.
Ideja ”romana bez romana”, Moje zadužbine, osmišljena je kao prostor za tajno sastajanje dvoje zaljubljenih, autora Branice i mlade Francuskinje, koja nije kadra da ga prepozna u stvarnom svetu. Razočaran, Anastas Branica završava svoj prazan roman, bez ikakvih likova i radnje, koji vremenom postaje pravi mali literarni letnjikovac za sve one koji se ove knjige domognu. Priča o sudbini Anastasa Branice samo je jedan od slojeva Sitničarnice ”Kod srećne ruke”, pored mnogih drugih priča o pojedinačnim sudbinama međusobno povezanih likova, od Anastasa Branice pa sve do studenta Adama Lozanića.
Iz Petrovićevog romana izdvaja se ideja da su knjige kao sunđeri koji upijaju mnogo sudbina i naroda. Sposobnost potpunog čitanja prikazana je i kao zloupotrebljena u ratne svrhe i obmane. Čitav roman lebdi između realnosti i fikcije, dok se u određenim momentima san i java ne izmešaju. Sudar dva sveta uzrokuje da vreme u vremenu stane, pa tako džepni časovnik Anastasa ne kuca u trenutku kad uživo ugleda svoju voljenu Natali Uvil, koja ga na javi ne prepoznaje. Natalija Dimitrijević je starica koja živi od uspomena, koje počinju da je izdaju. Vrhunac njene bolesti jeste zaboravljanje reči, čak i onih ”običnih”. Nove generacije unose nove izmene u Moju zadužbinu, prilagođavaju sopstvenim potrebama taj fiktivni svet, sve dok ne ponestane reči. Natalija Dimitrijević je umrla na terasi kuće Anastasa Branice. Nije mogla da se seti više nijedne reči.
Goran Petrović dao nam je ujedno roman tajne i fantastičan roman. Dotiče temu ratnog Beograda, uhođenja i ubistva, što mu je poslužilo i za uvođenje istorijskog gradiva. Tajna i fantastika pod perom Gorana Petrovića postižu efekat napetosti i neočekivanosti. Iz već pomenutog sudara jave i fantastike pojavljuje se čudesna prodavnica, sitničarnica ”Kod srećne ruke”, u sred poznate ulice u Beogradu. Fantastičan momenat ovde se dogodio u ravni stvarnosti – starinska prodavnica nestaje čim se iz nje izađe. U roman unutar romana ulaze čitaoci različitih sudbina i vremena i posredno oblikuju sliku jednog grada i naroda.
Mnogi smatraju da je u književno-istorijskom nizu Sitničarnica ”Kod srećne ruke” poslednji postmodernistički roman srpske književnosti. Ovaj roman Gorana Petrovića simbolično je zaokružio dvadeseti vek. Dobitnik je NIN-ove nagrade za 2000. godinu, kao i mnogih drugih književnih nagrada.
