SLATKO OD DUNJA: Više se ne plašim mraka  

Odjednom kao je to sasvim logično da mi se dešava, mejl mi se napunio nekakvim pozivima za selfhelp; Everything is going to be alright. ; 10 ways to feel better. ;  uključim Youtube, izlaze mi klipovi za meditiranje, neki motivacioni govori i razna još čuda.

Dobro sam.

Okej.

D o b r o  s a m.

Gore nije bilo, bolje neće biti (makar još godinu dana), ali ja se držim. Stojim na dve predugačke noge, smejem se preglasno kao i uvek, mrštim se čim otvorim oči, teško pričam sarkazmom. Sve je okej.

Stvari stoje tako da sve što volim ili mi je oduzeto, onemogućeno ili umire.  Ja sam mirna, možda je to samo moj odbrambeni mehanizam, ali nisam preterano tužna ili šokirana. Dešavaju se takve stvari da bih trebalo da izgledam kao da sam izašla iz rupe neke, ali meni ljudi ne veruju kad im kažem. To je dobro, još uvek mogu da delujem kao da je sve u redu, kao da mi se dešavaju najbolje stvari, kao da imam dvadeset godina i kao da se ponašam tako, kao da mi je ovo najbolji period života.

Ljudi se generalno sete drugih ili onda kad im je rođendan ili kad im trebaju. Ja bih zamolila samo da sad ovog trenutka, uzmete i nazovete nekog i kažete mu da mislite na njih.

Svako, ali svako želi da čuje da neko misli na njih. Zašto živimo u takvom vremenu da je teško reći: „Hej, znaš kako, ja sam sad pomislila na tebe i htela sam da ti se javim. Samo želim da znam kako si, baš me zanima šta radiš.“? Ja želim da kažem ljudima da mislim na njih, ali se plašim. Otvoriti se na takav način je kao da nekome daš usisivač. Usisa te i ti ne znaš kako da se vratiš u predhodno agregatno stanje. Mislim da je to problem. Plašimo se da neko zna da ga želimo. Plašimo se da neko zna da mislimo na njega/nju. A i zašto bi? Zar nije mnooooooooogo jednostavnije da se igramo igrica i da povređujemo jedni druge. Zašto je idiotski reći da ti neko znači. „Ma daj, to je tako patetično.“ Od kad je iskrenost patetična? Ako možeš da kažeš da je neko debeo ili da je neko baš bezobrazan, možeš i da kažeš da baš nekog želiš. U redu je ako nemaš razlog. Sasvim je okej želeti nešto bez razloga.

Ovo je bio samo moj neki tok razmišljanja od pre neko veče. Ležala sam u krevetu, taman ugasila laptop i rešila sam samo da ležim bez da se pokrijem preko glave i namerno zaspim. Po prvi put sam rešila da budem sama sa svojim mislima.

Prestala sam da se plašim mraka, sad se plašim gubitaka. Čovek nije tu samo ako ga dotaknemo. Čovek je tu i ako je u Londonu, na Fruškoj gori, u Mirijevu, ili nekim drugim delovima Beograda, sveta, dimenzija. Samo je potrebno da on zna da je u nama. I da mi znamo da su tu. I da će biti tu.

Verujem da univerzum sprema za mene nešto veliko. Ne znam je l’ to veliko kao neka crna rupa ili kao tobogan sa škljokicama, ali imam takav osećaj. Što se tiče onih pravih vernika, preporučujem vam da pazite da ne grešite, jer je pakao baš grozno mesto.

Dunja Petković

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here