MOJ HOBI: Tattoo – tabu biznis

Bez obzira što živimo u 21. veku i što možete da nabrojite bar tri osobe koje poznajete, a da imaju (bar jednu) tetovažu, one su i dalje tabu. Neki ih doživljavaju kao trajne ožiljke koji uništavaju telo, dok druga strana tetovaže vidi kao vrstu umetnosti kojim će ukrasiti telo i njome odati čast nekom događaju, osobi, trenutku, mislima, stihovima… U Srbiji, saloni za tetoviranje niču skoro na dnevnom nivou. Naravno, sasvim je logično da ne opstanu svi. Isto tako logično – ostaju najbolji. A ko su najbolji? Po biznis ključu, neko se smatra uspešnim ako ima dar za crtanje, detalje, boje, senčenje, ako je već imao dovoljan broj mušterija koje se vraćaju da urade još jednu tetovažu, preporučuju svog majstora čije su cene realne i prihvatljive i u teškim ekonomski uslovima. Mora malo i da se uživa. Majstori tetovaža svakako uživaju u svom poslu. Sa nama razgovara Nemanja Apatović Slipi, tattoo majstor iz Sremskih Karlovaca koji je strast prema ovom vidu umetnosti pretvorio u biznis što u Srbiji, što u EU.

Nemanja, za početak nas uvedi u priču: odakle ti u svetu tetoviranja?

Zdravo Tamara, i hvala za još jednu priliku da na ovaj način približim ljudima ovaj vid umetnosti.

Interesovanje za tetoviranje sam imao još od malih nogu, a ozbiljnije je počelo pre 7 godina. Kada sam sa 19 uradio prvu tetovažu kod Steve Tadića u „Tattoo Mask“ na Novom Naselju (NS), pitao sam ga da li bi bio raspoložen da me uči. Kada je video da imam talenta i da od mene može da bude nešto poslao me je da sebi kupim opremu. To sam i uradio za par dana i tako je počelo.

Da li si oduvek znao da će tvoj hobi postati tvoj posao ili si imao neke druge planove?

Pa prvenstveno sam želeo da upišem umetničku, i bavim se nekom vrstom umetnosti, mada nisam imao pojma čime konkretno. Tetoviranje je došlo u pravom momentu, odmah nakon srednje škole, pa samim tim nikad i nije bilo hobi. U samom startu sam mu se totalno posvetio i odlučio da uspem.

Kako je prošao tvoj prvi rad?

To je bila popravka neke stare tetovaže na mom učitelju. Prošao je sasvim ok. Mada sam ga radio tri puta duže, nekih 4 sata ako se dobro sećam, on je bio zadovoljan, a ja naravno još više. U pitanju je bio bik na grudima, tetovaža koja je tad bila stara oko 30 godina, na kojoj se neko drugi vežbao, pa teško da je mogla da se ’’upropasti’’ još više.

Opiši nam kako to teče proces tetoviranja?

Nakon što se odabere motiv, koji klijent donese ili ga ja po želji nacrtam, sprema se preslikač. To su uglavnom neke osnovne konture koje se prenesu na kozu. Zatim se pripremi oprema i nakon što se mašinice našteluju kreće se sa radom. Sam proces mnogo zavisi od vrste tetovaže. Nekad je to bilo: konture, senke i na kraju bojenje, a sada je mnogo drugačije kako su se pojavili raznoliki stilovi tetovaža. Sve manje se radi „old school“ pa je i proces više umetnikov izraz nego klasično školsko tetoviranje.

1456613_10153548740530005_1623545461_n

Postoje priče da žene mnogo lakše podnose tetoviranje nego muškarci? Ima li suza i kukanja?

Da, svakako. Žene imaju mnogo veću toleranciju na bol, i lakše podnose tetoviranje. Ali muškarci imaju više „muškosti“ pa skoro nikad ne kukaju. Mada dešava se i to kod pripadnika oba pola da traže pauzu i ponavljaju ono poznato „ovde me boli najviše“ iako su to rekli na  prethodnih 5 delova tetovaže 🙂 Suza nema. Ipak nije toliko strašno i svako je više nego sposoban da stisne zube na par sati.

Koliko ti imaš tetovaža? Koje najviše voliš da radiš, a koje su ti manje zanimljive?

Pa evo, baš sam večeras radio 30-u 🙂 Najviše uživam u radu realističnih tetovaža, kao i tetovaža koje sam nacrtam po klijentovoj želji. Uglavnom tad imam najviše prostora za izražavanje i samim tim me to mnogo više ispunjava nego rad nekih klasičnih slika, a naročito slova i tribala.

Koja je najbizarnija tetovaža koju si imao prilike da radiš?

Uf, teško pitanje jer ih je bilo dosta. Kao što mi ponekad napišu u komentarima na stranici „Šta sve ljudi neće tetovirati“, držim se one stare „Koliko ljudi, toliko ćudi“. Ideje su različite i klijenti često od mene traže da im tri puta ponovim kako je baš njihova jedinstvena i najlepša. Samim tim jako često te „polupane“ klijente odbijem i odgovorim od stavljanja svačega na sebe jer bi to i meni bila loša reklama. Mastilo je ipak doživotno. Jedna od takvih je bila Zlatna ribica pored muškog polnog organa, (razmislite o značenju) J Dok sam recimo bodljikavu žicu i to 3D na „khm“ mestu odbio, jer je li…

 

Nedavno je održan Tattoo Convention u Beogradu. Prenesi nam svoje utiske?

Da, na opšte zadovoljstvo svih ljubitelja tetovaža konačno je Srbija dobila prvu uspešnu, čak internacionalnu konvenciju. Da zanemarimo da neke vodeće konvencije imaju 20 i kusur godina staža, a prva je bila 70-ih u Americi. Kod nas je to još uvek novo pa samim tim i odziv nije bio naročito velik. Mada je moje lično mišljenje da je za to kriv loš menadžment i organizacija. Program je bio odličan, naročito prvog dana. Dok je naredna dva dana bukvalno sve bilo isto, sem malo drugačijih tetovaža. Ali je onaj osnovni cilj da se posetioci koji su potencijalne mušterije upoznaju i pronađu svog majstora uspeo, pa je i samim tim konvencija prošla vrlo dobro.

Sve u svemu svi su se složili da će sledeće godine biti mnogo bolje, a i sam planiram da učestvujem.

Da li si bio učesnik u sličnim događajima u inostranstvu?

Nažalost, još uvek nisam. Do sada sam bio samo posetilac, jer je količina novčanih sredstava, kao i dozvola i papira koja je potrebna, za nekog iz Srbije nerealna. Doduše, najviše me oduševila konvencija u Minhenu, gde je pored šesnaestočasovnog programa na bini bilo i oko 160 standova, preko 200 umetnika i na desetine hiljada posetilaca.

Ti si primer da od ovog posla može i da se živi. Počeo si da radiš i u inostranstvu. Kakvi su uslovi tamo, a kakvi ovde u tvom studiju?

Da, svakako od tetoviranja može da se živi, čak i kod nas. Velika je razlika u plaćenosti u EU, kao i u samom obimu posla. Ali, meni je najveća razlika u tom ’ajde da kažem „statusu“. U celom svetu se tetoviranje uveliko smatra umetnošću i sami umetnici su poštovaniji, dok je u Srbiji to još uvek majstorski posao, pa se dešava da te nekad gledaju kao zidara ili vodoinstalatera. Svakako je sam pristup mnogo drugačiji, ali siguran sam da to polako dolazi i kod nas.

Da li misliš da bi mogle da postoje kursevi tetoviranja ili ipak, za tako nešto treba imati talenat pre svega. Ljubav je presudna u oba slučaja?

Iskreno sam lično protiv kurseva i bilo kojih vidova škole sto se tiče tetoviranja. To je nešto za šta se treba potruditi, dokopati i biti uporan. U suprotnom bi na ulicama preovladavale loše tetovaže iz podruma. Do dan danas sa tetoviranjem se kreće kao šegrt, kako i preko tako i kod nas, i mislim da tako treba i da ostane. Talenat je neophodan, ali upornost i želja, odricanje pa na kraju i dobar biznis plan i pedantnost i tako dalje, sve u svemu tuce potrebnih stvari kako bi se opstalo. A da ne zaboravim, ljubav na prvom mestu, bez nje nema smisla ni počinjati!

Sa Slipijem možete stupiti u kontakt preko profila SlipiTattoo Nemanja Apatovic 

i stranice Slipi Tattoo. Ovde ćete naići i na galerije fantastičnih i interesantnih radova.

Naravno tu je i sajt Slipi Tattoo.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here