Trud je isplativ, a znanje korisno – Intervju sa Nadeždom Tonić

Nadežda Tonić ima 26 godina, a već bogatu poslovnu biografiju. Ove godine je izabrana za finalistu Kluba Superste u oblasti humanističkih nauka i osvojila nagradu na osnovu glasova javnosti. Put do nagrade nije bio lak jer je na ovogodišnji konkurs pristigla 151 važeća prijava. Nadežda je master etnolog – antropolog i do sada je promovisala svoj rad na više desetina seminara, konferencija i programa u zemlji i inostranstvu na temu kulture, religije, marketinga, evropskih integracija tranzicione pravde i ljudskih prava

Bila je članica „UNESCO kluba“ u Beogradu i imala studijsku posetu Parizu, Beču, Strazburu i Remsu. Prisustvovala je „Desetom Bledskom forumu“ na temu „The Role of Culture in Knowledge Society“, kao i na programu „Let’s Document Our Cultural History“ na Ohridu. Na konkursu „Kruna uspeha“, u organizaciji Ambasade Švajcarske i „Petite Genève“ Petrović (ROLEX), dobila je priznanje namenjeno najuspešnijim diplomiranim studenatima Beogradskog univerziteta u 2011. godini, a bila je stipendistkinja Fondacije Konrad Adenauer, kao jedan od najboljih studenata osnovnih, master i doktorskih studija u Srbiji. Učestvovala je u brojnim prezentacijama, konferencijama, projektima i istraživanja a često se dešavalo da bude najmlađa među učesnicima.

Kako objašnjavaš svoje dosadašnje uspehe? Kako si imala vremena i znanja da u tim godinama postigneš toliko uspeha?

Objašnjavam ih upornošću, prihvatanjem izazova i strašću za novim znanjima. Kada ste vođeni ambicijom, svi spoljašnji faktori postaju periferni. Vreme je u službi onih koji znaju da ga kvalitetno iskoriste. Nema tog znanja koje je samo po sebi dovoljno, ono teži udruživanju, razmeni, razvoju… Imala sam dovoljno znanja koje je prepoznato kao dobar materijal za dalju instrumentalizaciju. Naravno, spremna sam za dalje usavršavanje.

Kako stariji saradnici reaguju kada mlada osoba radi ravnopravno sa njima na projektima, izlaže svoj rad na seminarima i konferencijama? Da li postoji podrška starijih prema mlađima ili su godine prepreka?

Imala sam čast da sarađujem i izlažem radove sa vrhunskim poznavaocima oblasti koje sam želela da istražujem i da se u njima dokazujem. Mnogi od njih su mi pomogli svojim ličnim primerom i mentorskom podrškom. Saradnja sa renomiranim stručnjacima uticala je na izgradnju mog profesionalnog samopouzdanja. Pružena mi je puna podrška, razumevanje i iskrena pažnja za moj rad i razvoj. Sa druge strane, bilo je i onih koji su moju ambiciju pogrešno tumačili, no pretpostavljam da je tako u svakom poslu. Ne mislim da su godine prepreka, bitan je nečiji odnos prema radu.

Reci nam nešto o konkursu Erste banke. Koliko je ovaj uspeh bitan za tebe? Da li si možda među konkurencijom pronašla buduće saradnike?

Klub Superste je konkurs koji organizuje Erste Banka već sedam godina zaredom, i namenjen je mladim talentima iz Srbije koji su postigli izuzetne uspehe u oblastima kojima se bave. Nagrade se dodeljuju u kategorijama prirodnih nauka i tehničko tehnološke oblasti, društvenih i humanističkih nauka i umetnosti.

Nagrada publike na konkursu Superste za mene predstavlja jedan od najznačajnijih uspeha koje sam do sada ostvarila. Biti nominovan među deset najboljih mladih u oblasti društvenih i humanističkih nauka u Srbiji za mene je veliki pokazatelj uspeha, tim pre što mi je ovo druga nominacija. Konkurencija je zaista bila vredna divljenja. Koncept Kluba Superste podržava dalju saradnju alumnista, a budući da neke od njih poznajem i van Kluba, saradnja će u jednom trenutku sigurno biti realizovana.

Koliko je važno dati mladima priliku da pokažu svoje znanje? Koliko je bitno nagrađivati ih? Da li tebe nagrade podstiču da radiš više i bolje?

Dati priliku mladima da se ispolje i postanu vidljivi u jednom društvu je od izuzetnog značaja – ne samo za mlade ljude koji bi želeli da predstave svoj rad, već zbog celokupnog društva i njegovih vrednosti. S obzirom da su mladi već dovoljno „kažnjeni“ frustrirajućom svakodnevicom, uslovima života i vrednostima društva koji su takvi da ih stavljaju u drugi plan, nagrađivanje postaje jedna nova nada, preko potrebni optimizam – da je trud isplativ, a znanje korisno. Bila bih neiskrena kada bih rekla da mi nagrade ne znače. Međutim, ono što je značajnije od same nagrade je priznanje kao najviša vrednost uloženog truda i postignutih rezultata. Nagrada stimuliše, izopštenost iz skale vrednosti jednog društva demorališe. Uspeh zahteva priliku, i to ne samo onu koju sami stvaramo, već i onu koja nam bude dodeljena zbog naših zasluga i znanja.

 Koje te teme kao etnologa i antropolga najviše zanimaju?

Najviše me zanimaju teme religije, roda, etniciteta, politike, kulture sećanja i marketinga.

Kako vidiš budućnost svoje discipline a kako humanističkih nauka uopšte?

Budućnost svoje discipline ne vidim isto na globalnom i na nacionalnom planu, iako u oba slučaja imaju veliki potencijal. Na nacionalnom planu, neophodna je podrška države, iako to zvuči kao kliše. Društveno-humanističke će nastaviti svoj razvoj i pratiti savremene tokove.

Da li mladi mogu da unaprede položaj humanističkih nauka? Koliko su one privlačne mladima?

Položaj mogu unaprediti mladi, ali i svi oni koji poseduju dovoljno entuzijazma, upornosti i konkretnih ideja. Sudeći samo po broju studenata na fakultetima društveno-humanističkih nauka, nije teško zaključiti o popularnosti ovih disciplina. Privlačnost ovih nauka za mlade verovatno leži u mogućnostima za teorijsko i praktično usavržavanje. Nadam se da će mehanizmi javnih institucija i tržišta u skorije vreme prepoznati ogroman potencijal u ljudima koji su se ostvarili u ovim oblastima.

Da li misliš da religija može doneti pomirenje na Balkanu ili je nužno da donosi ratove? Da li nove generacije i način na koji oni razmišljaju mogu da donesu mir?

Religija sama po sebi nosi potencijal pomirenja, ima koncept praštanja. Ipak, odgovornost je na religijskim funkcionerima, ali i na svakom od nas. Istina je da vernici imaju veliko poverenje u zvanične stavove svojih institucija. Upravo ti stavovi i javna saopštenja ne smeju biti zloupotrebljeni, već upotrebljeni u afirmativne svrhe. Postoje određeni problemi i okolnosti koji otežavaju pomirenje, ne samo kod mladih, već kod svih generacija. Ne smemo ignorisati postojanje i pozitivnih i negativnih primera. Činjenica je da postoje mržnja, nasilje i netrpeljivost prema pripadnicima drugih veroispovesti na Balkanu. Potrebno je osvestiti uzroke i izgraditi mostove poverenja. Ipak, upravo mladi imaju najveći potencijal za započinjanje procesa pomirenja, budući da su oni najmanje opterećeni prošlošću. Pomirenje treba da bude započeto i na individualnom i na institucionalnom nivou.

Tema tvog master rada je „Masonerija u Srbiji u diskursima samoodređenja“, odakle potiče tvoje interesovanje za masoneriju?

Budući da se o masoneriji u Srbiji najčešće govorilo ili iz insajderske perspektive, odnosno iz ugla članova, ili spekulativno – na nivou pretpostavki i negativno konotirano, masonerija je veoma retko bila posmatrana na adekvatan način. Upravo sam iz tih razloga želela da ponudim jednu novu perspektivu, da sa aspekta antropologije istražim jedno od najintrigantnijih i javnosti najnedostupnijih udruženja.

Koja su tvoja interesovanja u slobodno vreme?

Slobodno vreme provodim sa pozitivnim i inspirativnim ljudima, volim da izlazim, putujem, plivam, čitam knjige.

Možeš li da daš savet mladima kako doći do uspeha i kako dokazati sebi i drugima koliko vredimo?

Uspeh nije pitanje dokazivanja, već istrajnosti u borbi za vrednosti kojima stremimo. Mladi ljudi koji koji žele da budu uspešni treba da ignorišu okolnosti koje deluju obeshrabrujuće, da konstantno pronalaze motivaciju i način da realizuju svoje potencijale.

Autorka: Jovana Nikolić