Verujem li u ljubav?

#Kako Ovca kaže

 

On se rodio 1912. godine, u Vukovaru. Godine Prvog balkanskog rata, godine koja je možda poznatija po tome nego po njegovom rođenju, ali on se rodio. Rodio se u gospodskoj porodici, majka mu je bila operska pevačica – koloraturni sopran, kako je stalno naglašavala, a otac je bio ozbiljan gospodin iznad čijih vrata je stajala limena tabla sa natpisom doktor prava. On je bio običan dečak, kasnije mladić, osim što je upao u jamu sa krečnjakom prilikom udvaranja jednoj devojci, većih ispada nije imao.Voleo je pecanje, čitao je knjige, svirao tamburicu ruskim hvatom , govorio je latinski i nemački, otišao je u Zagreb da studira prava. Imao je mlađeg brata i zvao Fedor.

Ona se rodila 1914. u Santa Luciji. Godine Drugog balkanskog rata, godine koja je možda poznatija po tome nego po njenom rođenju , ali ona se rodila. Rodila se na železnici. Otac joj je bio šef stanice, a majka domaćica. Imala je još dve sestre i brata. Prvi jezik kojim je progovorila bio je  slovenački, a prvi jezik kojim je morala da govori bio je italijanski. Godine okupacije. U školu je išla učeći mađarski , katolička ženska škola, a nemački je došao usput sam po sebi. Bila je najstarija sestra sa dva imena Zofka Ema.

  1. godine, on je imao 29 godina, trampio je dva „muška“ bicikla za svoj život da ne bi završio u livnici u Borovu , a kasnije u Logoru. Prebegao je do Beograda gde na stanici od jednog nemačkog vojnika dobija ausvajs, jer je bio dovoljno hrabar da progovori nemački sa njim, a pritom da ostane Srbin. Skrivao se u kupeu voza dok nije prošao policijski čas, prebegao je u Zemun i došao je u Bečkerek.
  1. godine, ona je imala 27 godina, po nameštenju svog oca iz dotadašnjeg malog Iđoša, bežeći od tog istog rata i ona dolazi u Bečkerek.

On je bio poreski činovnik u Opštini. Ona je bila gruntovničar u sudu.

Viđali su se na ulici, obično sa preke strane, on dostojanstven uvek bi klimnuo glavom kad bi je video i blagim naklonom i skidanjem šešira davao joj je na znanje da je primetio. Ona je bila primećena.

Njoj je tada „hofirao “ jedan sudija, stariji, ali ona na to nije obraćala pažnju i ona je primetila njega.

Venčali su se 1946. godine, u Beogradu, u Crkvi Aleksandra Nevskog. Imala je crnu haljinu, jer tada belo i nije smelo da se nosi. Samo njih dvoje u prisustvu kumova i kao jedini dokaz tog dana, bila  je venčana slika, koja je visila godinama kasnije iznad bračnog kreveta pored ikone, kumovi i njih dvoje.

  1. godine. 17 .novembra, on je stavio svoju beretku, uzeo je ključeve od podruma i krenuo je u isti. Ona je kuvala ručak, okrenula se ka meni i pitala: „Koji je danas datum?“

„17. novembar, “ odgovorila sam…

“Mora da sam zaboravila nešto!“ odgovorila je…

On je imao običaj da kupljeno cveće drži u podrumu, svakog 8. Marta, rođendana ili nekog drugog važnog datuma, jer je u podrumu bilo hladno i vlažno i cveće je duže trajalo, nikad nije zaboravio nijedan datum. Vratio se gore, sa buketom belih gerbera i ruža, prišao joj je i rekao : „Srećna godišnjaca braka“, poljubio je u obraz, a ona je pocrvenela. Pocrvenela je u svojoj osamdeset i osmoj godini.

Oni su bili moji baka i deda.

Autor: Julija Dukić

Izvor:Blacksheep.rs

 

 

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here