ISTINA O LJUTNJI

,,Biti ljut je univerzalno ljudsko osećanje.
Kao i glad, ljubav, samoća ili umor ona je osnovno ljudsko osećanje.“
Teodor Rubin

„Jedna mračna misao dnevno čuva mentalno zdravlje.” Ovaj citat ističe da je ljutnja zdrava manifestacija, dok poricanje i potiskivanje negativnih misli imaju patološke efekte. Kao iskusan lekar, uočio sam da potiskivanje negativnih osećanja neizbežno ostavlja posledice i deluje destruktivno. Predstaviću vam četiri glavne posledice potiskivanja ljutnje.

To su: (1)razvijanje psihosomatskih simptoma; (2) ljutnja na sebe; (3) projektovanje ljutnje na druge i (4) ispoljavanje neprijateljskih, negativnih osećanja.

1. Kada ignorišemo ljutnju i negativna osećanja ona se somatizuju i nanose fizički bol. Zadržavanje ljutnje dovodi do stvaranja tenzije i ova stresna reakcija ima veliku ulogu u psihosomatskim oboljenjima poput glavobolje, hipertenzije, kardiovaskularnih bolesti i raka. Odsek za zdravstvenu negu Univerziteta u Tenesiju navodi: „Ovako niski rezultati ukazuju na potiskivanje, represiju ili zadržavanje ljutnje. Ovo je dokaz da je potisnuta ljutnja preduslov za nastanak kancera i značajan faktor u njegovom razvoju nakon što se dijagnostikuje.“

2. Kada ljudi internalizuju osećanje ljutnje to dovodi do toga da se okreću protiv sebe i postaju samokritični i mrze sebe. Kada ovaj proces dostigne ozbiljne razmere dobija značajnu ulogu u rađanju depresije i osećanja bezvrednosti. Internalizacija može dovesti do štetnih, destruktivnih i ponekada suicidnih ponašanja. Tradicionalni psihoanalitičari smatraju da je usmeravanje ljutnje na sebe osnova za stvaranje depresije.

3. Ljudi koji potiskuju ljutnju često je eksternalizuju i projektuju je na druge, pa zbog toga su ti drugi doživljeni kao neprijateljski raspoložene osobe pune besa. Takođe, oni doživljavaju okolinu kao nešto opasno i strano i reaguju na ove zamišljene neprijatelje agresivno, paranoično, često pokrećući lavinu progresivnog osećanja mizerije, te ne mogu da se uspešno prilagode.

4. Kada ljudi ne mogu da istolerišu ljutnju onda teže da je ispolje neadekvatno. Teško im je da je kontrolišu i puni su mržnje prema sebi i drugima i često rade protiv sebe.

Oni koji guše svoju ljutnju često je ispoljavaju indirektno kroz pasivnu agresiju ili tako što se povlače u sebe. To povlačenje se ogleda u tome da ljudi postaju zaboravni, često kasne, lenčare, provociraju ili se otuđuju od drugih. Oni naročito prave distancu sa partnerom i svoje probleme donose na posao. Generalno, pasivna agresija je disfunkcionalna, tera druge ljude od osobe koja je puna ljutnje, povećava osećanje krivice i ima negativan uticaj na čoveka kojeg muče negativna osećanja.

Kada je ljudima teško da otvoreno priznaju da su ljuti, oni teže da nađu opravdanje za svoju ljutnju što dovodi do toga da se osećaju neshvaćeno, smatraju da su s pravom ogorčeni, da su žrtve i da im je naneta moralna nepravda. Zbog svega ovoga ljutnja i ideja da su žrtve postaju opsesija i ljute misli ne samo da dugo traju već narušavaju sreću osobe koja istovremeno postaje nesposobna da se prilagodi.

Ljutnja je možda jedno od najneshvaćenijih ljudskih osećanja. Postoje mnoge zablude o njoj. Neki ljudi doživljavaju ljutnju kao nemoralnu ili lošu i smatraju da kada su ljuti postaju loše osobe. Drugi veruju da je ljutnja suprotnost ljubavi i smatraju da nema mesta za nju u bliskoj, intimnoj vezi ili u porodici. Jedno zajedničko, ali netačno, verovanje je da ona ukazuje na to da optužujemo drugu osobu da nam je nanela neku nepravdu.

Ljutnja je prirodan i neizbežan odgovor na frustraciju i stres. Stepen ljutnje je proporcionalan stepenu frustracije, bez obzira na to da li je nečija ljutnja racionalna i prigodna situaciji ili je iracionalna i neprikladna. Dalaj Lama je lepo primetio: „Ako osoba nikada ne okazuje ljutnju, onda nešto nije u redu. Ta osoba nije baš normalna.“ Uzimajući ovo u obzir, bitno je da shvatimo da je ljutnja zdravo osećanje i da je dobro kada je iskusimo u potpunosti. Kritičke, zle misli i stavovi su u potpunosti prihvatljivi, govoreći iz perspektive morala, dok se o delima koja proističu iz ljutnje sudi na osnovu morala, a sarkastični i superioran ton ili bezosećajna dela smatraju štetnim.

U knjizi „Etika međuljudskih odnosa“ (The Ethics of Interpersonal Relationships) naglašavam da je važno u pogledu našeg mentalnog zdravlja i dobrobiti da dozvolimo svim osećanjima da se slobodno ispolje, ali treba da ih budemo svesni i da ih doživimo u potpunosti. Međutim, u pogledu naših dela moramo napraviti racionalnu odluku o tome kako da ispoljimo ljutnju koja uključuje i moral i teme iz svakodnevnog života. U poglavlju „Kako savladati ljutnju“ opisujem dve istaknute stvari vezane za to kako reagujemo na ljutnju: da li je u skladu sa našim vrednostima i da li je u našem najboljem interesu? Što se tiče prvog, bilo bi nepromišljeno za osobu koja ceni svoj posao da viče na šefa, na primer. Umesto toga mnogo produktivnije bi bilo da jednostavno prihvati i oseća neprijateljska osećanja, ali da ih ne ispoljava.

U većini slučajeva, preterane emocionalne reakcije odraslih, uključujući intenzivnu ljutnju i bes, sadrže iskonsko osećanje zasnovano na ranim iskustvima koja su bila opasna i traumatična. Biti osetljiv na situacije koje izazivaju preterano jake reakcije je korisno pri pravljenju razlike između sadašnjih i iskonskih emocija. I dok je ljutnja u trenutnoj situaciji opravdana, intenzitet često nije u skladu sa ličnim doživljajem događaja i njegovim značajem. Značaj primalnih komponenata nečije ljutnje ne samo da pomaže smanjenju ljutnje već nam daje i dovoljno vremena za racionalno ispitivanje sebe i pažljivije razmatranje tuđih emocija i postupaka.

Imajmo na umu da je najvažnije da smo sposobni da ispoljimo ljutnju i da ona povremeno ima izuzetno pozitivan uticaj na lične, poslovne i političke situacije. Bolje je da otvoreno pokažemo da smo ljuti i to smirenim tonom, a ne ljutito ili besno. Možemo reći, na primer, „Osetim ljutnju kada uradiš to i to…“ ovaj način ima veći efekat nego da kažemo to ljutito, što bi obično dovelo do odgovora druge strane na isti, ljutit način. Međutim, ako ste i dalje iznervirani zbog reakcije na vašu ljutnju, ili ako ne uspete da rešite sukob, uvek možete da iznesete svoja osećanja snažnije. Obično ova eskalacija osećanja treba da se dešava postepeno i kontrolisano kako bi se postigli najbolji rezultati.

Ukratko, kada poričemo ili potiskujemo neprijatne emocije, naša ljutnja se internalizuje, okreće se protiv nas i našeg tela, ili se eksternalizuje i uništava svet oko nas. Pritom, veoma je verovatno da ćemo izgubiti kontrolu i postupiti tako da će naši postupci biti štetni i pogubni i za nas i našu okolinu.

Prihvatanje ljutnje i sposobnost da je tolerišemo stavlja ovo osećanje u naše ruke i postajemo sposobni da je kontrolišemo i regulišemo. Zaista, kada muškarci i žene iskuse ljutnju i kada je prihvate onda postaju jači i prisebniji. Takođe, teže da prihvataju bes svoje dece i spremniji su da ohrabre dete da izraži svoju ličnost, kao i da spreče pasivno-agresivno i manipulativno ponašanje. Na ovaj način uče decu važnu lekciju o kontroli besa (npr. kako i kada da je ispolje) koja je značajna kasnije u životu. Iz gore navedenih razloga, psihotarapeuti vredno rade na tome da pomognu pacijentima da prepoznaju, prihvate, u potpunosti iskuse ljutnju i da nauče da kada da je ispoljavaju.

Prevela: Radmila Aleksić

Izvor: http://www.psychalive.org/simple-truth-anger/