Jelenin putopis:  Sećanje na obronke Nacionalnog parka Tara

Pre skoro dve godine, pružila mi se mogućnost sedmodnevnog boravka na planini, u sred septembaraskog ispitnog roka. Zanemarivši svoje obaveze u Nišu, rešila sam da odem sa prijateljima na Taru. Uz malo para, dobro društvo i delimično oblačno vreme, otišla sam u Kaluđerske Bare. Bila je to dobra odluka!

vidikovac Crnjeskovo
Vidikovac Crnjeskovo. Foto: Jelena Đokić

Višesatno putovanje iz Niša do Užica, pa od Užica do Tare, pretvorilo se u avanturu. Divno popodne nas je dočekalo, uz osmehe i zagrljaje prijatelja iz Novog Sada. Vila u kojoj smo boravili bila je savršena za nas četvoro.

Nakon što smo malo odmorili od puta, okrepili uz ručak i kafu, krenuli smo u istraživanje okoline. Dve prodavnice, tri hotela “Beli Bor”, “Omorika” i “Javor”, kao i vojna ustanova “Tara”, sa nekoliko slučajnih turista, trim staze, ski staze, jedan kafić zavučen u šumi – otvoren samo u toku leta, uske planinske staze koje kroz divne prirodne pejzaže vode do vrhova i vidikovaca, pored jedna ergele i Manastira Srpskih Svetitelja. Ukratko, to je Nacionalni park “Tara”.

Kremna
Kremna. Foto: Jelena Đokić

Razbacane kućice, vile, domaćinstva, nekoliko sportskih terena i bazen u sklopu hotela, koji se koriste za pripremu sportista, ali i za rekreaciju gostiju, čine sve od materijalne baze ove, ne tako atraktivne destinacije. Ljudi  sa drugačijim ritmom  života, za nas, “decu iz grada”, predstavljali su novinu.

Nepredvidivo vreme, oblačno, vetrovito, sunčano, vedro, pa opet kišonosni oblaci, uz grmljavinu i grad, svakog dana su nas gostili. Boravak u prirodi često smo završavali mokri, ali opet srećni, što nas prelepa planina upoznaje i sa svojom lošom stranom. Bliski susret sa konjima na ergeli, pod krošnjom zaštićene Pančićeve omorike, nezaboravno je iskustvo. Manastirski konaci bili su usputna stanica do čuvenog vidikovca Crnjeskovo na Tari, sa pogledom na kanjon Drine.

Obilaženje drugog vidikovca i izletišta, sa pogledom na okolna brda, uz žive prepreke gmizavaca, ali i zvuke vukova i pričama o medvedima. Pešačenje trim stazama, uz istezanje na postavljenim spravama, udisanje svežeg, planinskog vazduha, i puno zabave, ispunili su nam slobodno vreme.

Kaludjerske Bare
Kaludjerske bare. Foto: Jelena Đokić

Jedina mana ovog putovanja bila je nedostatak automobila. Oznake da je na 50, 60 km od centra Kaluđerskih Bara, udaljen Višegrad, Mokra Gora, jezero Perućac, Zaovine i Bajina Bašta, bila su dovoljne da nas na kratko bace u očaj, ali i u obećanje da ćemo naredni put ovuda obavezno krenuti kolima.

Kao avanturisti, željni provoda, rešili smo da po svaku cenu posetimo nešto u okolini. Jednog dana, sa radnicima iz hotela “Omorika”, spustili smo se do sela Kremna. Poznatog po prorocima Tarabići, gde se danas nalaze njihove kolibe. Delom rekontruisane, sa uređenim dvorištem, ali skrivene visokom ogradom od pogleda javnosti, otvaraju se po najavi turista. Na žalost, ovoga puta nismo imali sreće. Kapije su ostale zatvorene, a mi smo krenuli dalje u avanturu.

Mokra Gora
Mokra gora. Foto: Jelena Đokić

Međunarodni autobus iz Bosne koji je saobraćao  ka Beogradu povezo nas je do Mokre Gore. Sela u kome je poznati reditelj Emir Kusturica napravio etno selo – Drvengrad, ispod koga je smeštena Šarganska osmica. Pruga uskog koloseka, kojom svakodnevno saobraća voz sa nekoliko vagona, i sa starim pećima koje se u zimskim mesecima koriste za zagrevanje. Sređene stanice, uređen voz, prirodni predeli koji ostavljaju bez daha, tuneli koji upotpunjuju doživljaj, jer ne znamo šta nas sledeće čeka. Zaista smo oduševljeni. Vredelo je svaku paru!

Nakon tročasovne vožnje, penjanje uz brdo, u pratnji lokalnih psića, uz kruške na putu, bilo je nešto posebno. Vedro nebo koje se tada protezalo nad nama, ispunjavao je prizor Drvengrada. Brojna vozila, pred ulazom, nagoveštavala su gužvu. Međutim, to nam  nije predstavljalo problem. Radost zbog lepog vremena i dobre organizacije, činila je da nam ništa ne padne teško. Šetnja, slikanje, odmor, suveniri ispunili su nekoliko sati unutar kompleksa. Ali kako je vreme prolazilo, dan se postepeno gasio. Zbog toga smo požurili ka stanici, da bi smo po danu stigli do vile, jer mrak na planini može biti vrlo nezgodan. Autobus koji smo čekali, nije se pojavio, ali se slučajni prolaznik,  iz okolnog sela, ponudio da nas poveze do Kremne, odakle smo “hvatal”i taksi do Kaluđerskih Bara. Puni utisaka doživljenih u toku dana, dolazak u vilu upotpunili smo toplim napitkom i ranim odlaskom na počinak.

Sarganska osmica
Šarganska osmica. Foto. Jelena Đokić

Bila je to nedelja prepuna doživljaja i ispunjena smehom i zabavom. Iako je sve ovo proživljeno 2013. godine, utisci su i dalje jaki. Sećanje na dane provedene na ovoj jedinstvenoj planini, čine da poželim što pre da joj se vratim i osetim sve čari kojima me je opčinila ova planinska lepotica.

 Svakog prvog ponedeljka u mesecu uživamo uz putopise  Jelene Đokić.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here