KAKO OVCA KAŽE: Vreme odluka

    Loše mi idu procene, „za i protiv“ liste, vaganje, premeravanje. Ali, dvadeset peta stigla. Ne znam kako, kad. Šta sam uradila do sada? Imam li dovoljno leta za odluke? Mislim na one prave, životne, za velike ljude. Gde živeti, šta raditi? Kuda ići? Lutati ili pronaći mesto kom pripadaš?

    Ne. Nisam ja sposobna za to. Odlučnost mi je strana, nepoznata. Večito čekam da me zadesi neki put, da me neki talas ščepa, a plivaću već. Nabaviću gumu ili mišiće na naduvavanje kao kad sam bila klinka. Nekako ću se izmigoljiti. Nesvesna da li sam u tome srećna il’ tužna, jaka il’ slaba.

    Ko me terao da upišem i taj Filološki! Neću ja matematiku i prirodne nauke više, uaa zadaci! Hoću neki jezik, aj’ da bude što neobičniji, da izaziva kod ljudi reakcije poput- jooj, šta ćeš sa time, crno dete! I završih ja tako arapski. Hmm… I zaista sam dobra u izazivanju svakakvih reakcija. Ura za mene!!!

     

    Moram priznati da me oduvek goni to prokletstvo da znam šta neću, a ne znam šta hoću. Tako je i sada. Trebalo bi da za par dana kažem cimerkama da li ostajemo u stanu, u prestonici ili ću se pak odlučiti za povratak u rodni grad, pravac natrag! Uhvati me panika, strah i grč. I samo oteram vreme odlučivanja od sebe. Metnem sve pod tepih i nastavim po svome. Ionako sam ekspert u tome da sve što me žulji i prouzrokuje neizdrž zamandalim duboko u sebe.

    Ne smem ni da spomenem, onako ženski, kao prava šiparica, da je on u našem rodnom gradu. To dodatno ometa moju sposobnost procene kud i kamo! Poput devojčice bih pobegla od ovog sveta za odrasle, pravo kod njega. Bez razmišljanja! Onda mi padne na um, da li ću zaista biti ta koju će definisati samo taj mužjak? Gde on, tu i ja. Ima li uopšte tu mene? Ali, baš je lepo u tom zagrljaju… Čak i u tom segmentu, potajno čekam da mi kaže- ma, dođi! Nešto ćemo smisliti zajedno! Sadićemo pečurke! Naučiti labradora da traži one skupe tartufe. Prosleđujem deo tereta, spuštam teret odluke na tuđa leđa. Za slučaj da ne valja, da krene naopako, ne bi bila toliko moja krivica. Moj izbor. Kakav sam slabić.

    Mislim da mi je malo lakše kad nemir strpam u redove. Kad barem moje zbrkane misli dobiju neki redosled. Valjda tako i život dobije neki redosled. Ako uopšte i želim taj redosled. Možda baš iz svoje zbrkanosti, neizdrža crpim svoju inspiraciju.

    Sklanjam prokleti tepih! Ne želim više beg. Za jedno nedeljno popodne i ta spoznaja je sasvim dovoljna.

    Katarina Aleksić

    Izvor: Blacksheep.rs

    PODELI
    Portal Mladi
    Portal Mladi je servis koji je nastao kao potreba da se na jednom mestu svakodnevno objavljuju informacije i konkursi sa idejom da se mladi informišu, edukuju i motivišu.

    POSTAVI ODGOVOR

    Please enter your comment!
    Please enter your name here