Lav Nikolajević Tolstoj – Učitelj iz Jasne Poljane

Jedan od najvećih ruskih pisaca, Lav Nikolajević Tolstoj, nije ostao upamćen samo po svojim književnim delima već i po neobičnom načinu života, ali i načinu na koji je menjao kulturni život Rusije. Književnost i umetnost, iako su bile na visokom nivou, u Tolstojevo vreme, u drugoj polovini 19. veka, po njegovom mišljenju nisu imale veliki značaj kada je većina stanovnika bila nepismena. I tehnološkom napretku, izgradnji puteva, uvođenju telegrafa, umanjivala je vrednost činjenica da jedna trećina stanovnika nema mogućnost da se školuje. Tolstoj je postavljao pitanje „Za koga ruski pisci pišu? Za sebe i kulturnu manjinu?“ i govorio da je prvi korak ka stvaranju književnosti opismenjavanje naroda.

Tolstoj je rođen na porodičnom imanju u Jasnoj Poljani, selu koje se nalazi u blizini grada Tule i oko 200 kilometara od Moskve. Rođen u aristokratskoj, grofovskoj porodici iz koje su poticale značajne ličnosti Carske Rusije, umeo je da sagleda probleme i potrebe seljaka kome su uskraćena mnoga prava. Sam Tolstoj kao dete nije pohađao klasičnu školu već je imao svoje lične učitelje, što je bio običaj aristokratskih porodica tog vremena, a kasnije je studirao na Kazanjskom univerzitetu orijentalne jezike i prava, ali je zbog svojih shvatanja koja nikada nije mogao da pomiri sa autoritetima napustio studije. Njegov talenat za jezike se ispoljio još u detinjstvu kada je tečno govorio nemački i francuski, a kasnije je naučio engleski, arapski, turski i tatarski, a na svom jeziku napisao je dela koja se ubrajaju među najbolje što je književnost ostavila čovečanstvu. Osim toga, menjao je svoje okruženje na bolje i u pravom smislu stvarao kulturu pa su ljudi govorili da Rusija ima dva cara, krunisanog u Peterburgu i nekrunisanog u Jasnoj Poljani.

Nakon napuštanja studija, provodi devet godina u vojsci gde počinje da piše svoja prva dela, ali pisanje postaje češće i produktivnije nakon napuštanja vojske. U to vreme počinje da razmišlja o obrazovanju i kako pružiti priliku širokim narodnim masama da stiču znanja neophodna za samostalan život. Smatrao je da je obrazovanje najvažnija potreba ruskog naroda ali da se na nju neće odgovoriti sve dok je vlast zadužena za to. Odrastanje u Jasnoj Poljani donelo mu je uvid u to kako seljaci (krestjani) žive svoj kmetovski život radeći danonoćno  uskraćeni  za mnoga prava među kojima je i pravo na obrazovanje.

Jesenji dani u Jasnoj Poljani su verovatno izgledali bajkovito kao u Tolstojevim romanima, a jesen 1859. godine je bila posebna jer tada je Jasna Poljana dobila svoju prvu školu, a Rusija prvu školu za decu seljaka (kmetova) u Tolstojevoj kući. Ubrzo škola dobija svoju zgradu, a kasnije i obližnja sela dobijaju slične škole (bilo ih je oko 15 u okolini).

Tolstojeva kuća u Jasnoj Poljani

Želja za proučavanjem obrazovanja odvodi Tolstoja na put po Evropi. Obilazeći škole od kojih je određen broj bio otvoren za svu decu, više je upoznao mane nego prednosti školskog obrazovanja. U učionicama je vladao strah, autoritet učitelja se zasnivao na zaplašivanju, fizička kažnjavanja su bila redovna, a gradivo je bilo potpuno odvojeno od života i stvarnih potreba onih koji uče. Tolstoj dolazi do zaključka da obrazovanje mora da bude usklađeno sa životnim iskustvom ljudi i da se razvija u okvirima života, pa takav princip primenjuje u radu se decom iz Jasne Poljane. U ovoj školi, u kojoj je vladala sloboda i želja za znanjem koja nije nametnuta, učitelji su bili studenti iz Moskve ali i sam veliki Tolstoj.

Deca su učionicama mogla da sede kako god žele, a časove su često imali u prirodi okruženi divnim pejzažima. Nije postojao strogo određen plan rada i raspored pa su deca mogla da odu kući kada god požele, ali su ipak često ostajala dugo tražeći još znanja zbog načina na koji su im ih učitelji prenosili. Ličnost učenika je bila poštovana i učiteljima je uvek bilo najvažnije šta deca žele da nauče i šta im je potrebno, a domaćih zadataka nije bilo jer su decu kmetova kod kuće čekali teški poslovi. Roditelji su u početku bili protivnici škole u kojoj učitelji ne tuku decu jer su smatrali da tako ništa neće naučiti,ali su mogli decu da ispišu iz škole ako žele. Međutim pobedilo je zadovoljstvo koje su deca osećala u školi u kojoj je uvek vladala sloboda ali nikada anarhija.

Časovi su se sastojali od velikog broja eksperimenata i izučavanja prirode na licu mesta. Deca seljaka su prvi put učila matematiku, geografiju, crtanje, pevanje i istoriju koju je im Tosltoj pričao kao bajku. Osim toga, u ovoj školi su uspešno spajana znanja iz prirodnih nauka i religije, sticala su se znanja o narodnim umotvorinama i ruskoj tradiciji, a naglasak je naravno bio na književnosti. U ovoj školi učenje nikada nije bilo obaveza jer je učitelj Tolstoj smatrao da ako je znanje dobro, želja za njim će nastati prirodno kao glad. Tako je i bilo. Njegovi učenici su uvek bili gladni novih saznanja i priča. Radeći u školi Tolstoj je napisao i veliki broj tekstova o pedagogiji i radu sa decom koje je objavljivao u časopisu „Jasna Poljana“.  U jednom od tekstova je opisano kako je posle časova išao da isprati decu kući pričajući im usput različite priče, a njihova radoznalost nije prestajala nakon časova pa su svojim pitanjima započinjali različite razgovore od kojih mu je posebno zanimljiv bio jedan o svrsi umetnosti. Zajedno sa decom je došao do zaključka da neke stvari postoje samo zato što su lepe i nikakva upotreba pored toga im nije potrebna. Po Tolstojevim rečima, pisac je shvatio da su deca bliža idealima istine i lepote nego odrasli i da i on kao jedan od najvećih ruskih pisaca više može od njih da nauči o umetnosti nego deca od njega.

Deca iz Jasne Poljane

Poznat je Tolstojev članak „Ko koga treba da uči da piše, mi decu seljaka ili ona nas?“ za koji mu je kao inspiracija poslužio jedan događaj iz škole. Deca su često dobijala zadatak da pišu na različite teme, a dešavalo se da Tolstoj započne priču koju oni kasnije razrađuju. Priče su uvek bile bliske deci i njihovom životu na selu, a on je bio oduševljen njihovim umetničkim sposobnostima. Poseban utisak na pisca su ostavila dva dečaka, Sjomka i Fedka koji jedva da su znali da pišu a po Tolstojevom mišljenju za pisanje priča  bili su pravi majstori. Osim toga, dečaci su uživali u pisanju a sutradan kada su došli u školu nastavili su priču sa istim entuzijazmom i smehom. Nažalost, grupa dece je spalila njihve spise, ali dečaci su tako dobili priliku da potvrde svoju ljubav prema priči tako što su je opet napisali ne zaboravivši ništa bitno, a dodavši nove zanimljive detalje. Tolstoj je mogao da oseti samo divljenje.

Deca su Tolstojevu školu prihvatala sa oduševljenjem, ali oni koji odlučuju o obrazovanju nisu imali razumevanja za ovaj poduhvat.Tolstojev predlog da se osnuje Društvo nacionalnog obrazovanja koje bi otvaralo javne škole širom Rusije nije imao podršku vlasti. Mislioci tog vremena su ga nazivali pedagoškim anarhistom i nihilistom optužujući ga da uništava red i disciplinu u obrazovanju. Ministri međusobno razmenjuju pisma u kojima se govori o štetnosti poduhvata koji od dece stvara buntovnike umesto poslušnih kmetova, a Tolstoj je optužen da u svom časopisu ruši osnove morala i da ga treba cenzurisati. Pisac je zaista dovodio u pitanje moralnost svog doba stavljajući dobrobit inddividue uvek ispred dobrobiti društva. Tolstoja sustižu zdravstvni problemi, porodični život koji se ne razvija uvek uporedo sa životom u školi, a nakon jednog njegovog kraćeg odlaska agenti iz „Trećeg odeljenja“ pretresaju njegovo imanje u potrazi za revolucionarnim spisima. Sve to je dovelo do zatvaranja škole već 1862. godine. Tolstoj je tada napisao: „Uništeno je sve u čemu sam nalazio sreću i utehu. Neće biti škole i ljudi se smeju. Mislili smo da je plemstvo prosvećeno, ali ono je zlurado“.

Nakon zatvaranja škole Tolstoj se posvećuje pisanju svog najboljeg romana „Rat i mir“, a obrazovanje ostaje tema koa ga okupira do kraja života. Iako više nije radio u školi, napori da kroz razvoj dece ujedini Rusiju ne prestaju pa 1870-ih objavljuje dve verzije knjige pod nazivom „Azbuka“ i zbornik svih spisa za koje je verovao da deca treba da ih pročitaju bez obzira da li su deca kmetova ili prestolonaslednici. Ove knjige su bile prihvaćene jer su bile primenljive i na druge metode učenja a nakon njihovog objavljivanja Ministarstvo obrazovanja ga poziva da testira svoje ideje tako što su sa jednom grupom dece radili učitelji iz Jasne Poljane a sa drugom grupom učitelji koji su radili na tradicionalniji način. Nakon nekoliko nedelja komisija je postavjala deci pitanja iz aritmetike, pisanja i čitanja i pokazalo se da su deca iz grupe koja je učila na jasnopoljanski način bila manje uspešna. Tolstoj nije bio zadovoljan uslovima u kojima su deca testirana. Nakon novog razočarenja Tolstoj piše tekst „O nacionalnom obrazovanju“ u kome kaže da učitelj mora da zna šta i kako da uči decu, a da bi znao kako, mora da uđe među ljude. Osnovna misao ovog spisa je: „Jedini kriterijum za pedagogiju je sloboda. Jedini metod je iskustvo.“ Ovaj spis izaziva veliko interesovanje javnosti, a tome je doprineo i ugled koji je sada Tolstoj imao kao poznati i veliki pisac. Stručnjaci su uglavnom bili protiv njegovih ideja iz ovog spisa, ali šire narodne mase su gajile prema ovim idejama izvesne simpatije što je Tolstoju bilo važnije jer su njegove ideje bile namenjene upravo njima. Spis mu pruža novu mogućnost jer mu ministarstvo ovog puta dozvoljava da organizuje seminare za učitelje. Na seminaru se pojavljuje samo 12 učitelja i bio je to još jedan poraz i razočarenje u životu učitelja. Bio je to njegov poslednji pokušaj unapređivanja formalnog obrazovanja u Rusiji.

Danas, posle 150 godina, Tolstojev način rada i spisi o pedagogiji prizanti su kao značajan doprinos razvoju obrazovanja i rada se decom. Njegovi stavovi i misli se iznova čitaju, tumače i primenjuju u različitim uslovima rada i života, a sve veći broj dece ima mogućnost da se obrazuje i uči. Vreme pokazuje da sav trud velikog pisca i učitelja nije bio uzaludan.

PODELI

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here