KAKO OVCA KAŽE: Wonderful life

    Vraćam se kući sa posla idući Knez Mihailovom ulicom. Sunčanom, letnjom, sparnom Knez Mihailovom. Sija koliko je lepa. Hodam sa glavom u oblacima i pogledom biram izloge pred kojima ću da zastanem. Taman da uđem u „Zaru”, pogled mi padne na baku koja prosi u uglu. Sa svojih 70 i nešto godina, onako sitna i siva, stopila se sa zidom zgrade ispred koje je i postala deo fasade tako da je ne primetiš. Gleda u pod i prosi, ja gledam u „Zaru”. U meni, prvo tiho, a onda sve glasnije i glasnije, kreće moj moral da se svađa sa mnom. Da sam i htela da ga ignorišem, ne bih uspela,  vrištao je toliko glasno da je počelo da mi smeta. Vadim novčanik iz torbe da dam baki neke pare, a u tom trenutku ispred mene uleće momak i spušta baki 100 dinara u ruku.

    Baka podiže pogled sa onog poda i sa stisnutom pesnicom u kojoj je novac hvata momka za pantalone kako bi ga sprečila da ode i počinje da plače: „Nemoj, sine, ovoliko, mnogo je to. Meni manje treba.” On se osmehnu i kaže: „Neka ih, i nek ste mi živi i zdravi.”

    Ostala ja.

    Baka gleda za onim momkom sa još uvek stegnutom stotkom, a ja stojim i plačem. Ispred „Zare”. Tutnula sam joj pare i pobegla. Trčala sam do Zelenog venca i jedva čekala da dođem kući da plačem glasnije. Ušla sam u stan i sela. Pogledala sve oko sebe, a u frizerskom salonu u mom ulazu u tom trenutku kreće „Black” i njegova pesma „Wonderfull life”.

    Julija Dukić

    POSTAVI ODGOVOR

    Please enter your comment!
    Please enter your name here