Knjiga: Trava za zaljubljivanje
Autorka: Tereza More
Izdavač: Mono i Manjana, 2008.
„Da biste napravili parfem od mošusa koji se se koristi u bajalicama za ljubav, uzmite deo vode od pomorandžinog cveta i dva dela ružine vodice, malo vode od deteline, malo od mirte i nešto malo od divlje ruže, koju obično zovu šipak. Sipajte ih u jednu bočicu,dodajte kapljicu ambre i kapljicu mošusa i na kraju kapljicu cimeta. Zatvorite bočicu i ostavite je na suncu, svakog jutra je promućkajte i tako devet dana, a onda možete da je upotrebljavate, vodeći računa o tome kome se predajete mirišući na taj parfem, ne izazivajte nerazumne, nemirne, ni strasti koje ne možete da smirite .“
(Odlomak iz knjige Trava za zaljubljivanje, deo I)
Tereza More, knjževnica je neobično maštovitog dara za putovanje u prošlost. Vekovima unazad njen vremeplov plovi zajedno sa mislima čitaoca koji rekonstruiše atmosferu Amsterdama i Stokholma sedamnaestog veka. U ledenom Stokholmu čeka nas kraljica Kristina, njena hladnoća, frustracija, inteligencija i nepodnošljiva tuga. U Amsterdamu je divna Elen, travarka, čiji su recept za aromatični miris mošusa uzimale uzbuđene ljubavnice, zavodnice, nesrećnice, lepotice i one manje lepe. Žene. Žene su centralna tema knjige Tereze More. Iako posvećena polu-fiktivnoj biografiji filozofa Dekarta, žensko telo, strast, inteligencija, društvena stigma, tabui, ukratko rodne razlike, jesu tema pisanja koju autorka izdvaja kao društveno-kulturno bitno pitanje. Autorka se ovim temama bavi na duhovit, ironičan, ciničan i dvosmislen način. Pričajući o prošlosti ona reči reflektuje na aktuelno vreme, inteligentno pronalazeći ekvivalent današnjim ženskim ulogama, time pozivajući na identifikaciju sa likovima iz knjige.
Dekart, kao veliki mislilac, filozof, čovek od pera, bio je romantično privučen od strane britkih, mudrih, na jeziku brzih žena tadašnjeg vremena. Tema njegovog životnog istraživanja bila je duša, ljudska emocija, telo i racionalnost ljudskog uma. Feministkinje mu zameraju zbog distinkcije koju je pravio između muškaraca i žena, smatrajući da žene nikada ne mogu dostići racionalnost koja je muškarcima esencijalna. Žene su bliže prirodi, neukrotive i divlje, stoga iracionalne i udaljene od spoznaje kakvu muškarac može dostići.
Ovo je tema široko razrađena u društvenim naukama. Diskrepancija između žene i muškarca zasnovana na definisanju smisla duše i tela, njihovog nastanka radi ispunjenja božjeg cilja, doprinele su stigmatizaciji žene, njene uloge, unižavanja seksualnih uživanja, spoznaje sopstvenog tela i sputavanja u stvaralaštvu, učenju i sl.
Zaobilazeći zamornu istoriju ženske sudbine, kojom kvazi-feministkinje danas manipulišu svaka prema svom nahođenju, autorka knjige na duhovit način, zanimljivim i slikovitim primetrima govori o društvenoj ulozi žene. Ona bira žene različitog statusa (kraljica i travarka) i društvene pozadine, ali zajdničke u težnji za učenjem, za kršenjem normi koje su im nametnute, u izdizanju iznad kalupa žene u koje su bespravno smestene. Likovi u knjizi su neobične žene svog doba koje su odlukama učinile revolucionarne pomake – htele su da svojim obrazovanjem i umećem učine sudbinu nezavisnom od gazde, supruga ili staratelja.
Knjiga pokreće bujicu asocijacija o ljudskom telu kao mapi u kojoj se učitavaju odnosi moći – tema o kojoj od antropologa možemo dosta da naučimo. Društvene promene se oslikavaju na telu, u stilu odevanja, u načinu hoda, u gestovima.. Telo je bojno polje. Telo je najčešće shvaćeno kao disciplinovano ruho, sramotna nošnja zatrpana drugim nošnjama. Žensko telo kroz istoriju nosilo je veliku žrtvu. Autorka knjige potcrtava ovu činjenicu, baveći se temom trudnoće, tabuima u trudnoći i krivici nerotkinja, jalovih žena i onih kojima se desi pobačaj. Žena je po običaju bila kriva zbog nepažnje, zbog „dugačkog jezika“, kriva jer nije rodila muško dete i sl. Poznate priče, ali iznova modernoistinite.
Disciplinovanje tela zahteva definisanje ženskog tela kao takvog ili posebno pojma žene i pojma tela. Ova tema bi zahtevala zaseban naučni rad, te hajmo preskočiti zavrzlame i zamke nauke i potražimo odgovor koji široj publici daje Tereza More. Naime, ona ne kaže šta čini žensko telo, već ironičnim načinom saopštava šta ono ne bi moralo da bude, a da ipak zadrži lepotu duše, inteligenciju i sposobnost stvaranja i smisao postojanja.
Lepa žena ne mora imati široke bokove, duge crne trepavice, belo lice, tanke prste i lepe ruke, bujne grudi, tanke noge, vitak stuk. Naprotiv, ideal ženske lepote 17-tog veka bila je elegantno popunjena dama. One koje se danas smatraju srećnim mršavicama, tada su smatrane nepoželjnim, ružnim vešticama koje je neka bolest uhvatila pod svoje, pa ne mogu da ugoje svoje bokove i grudi.
Ne želim da kažem da vreme nije nametalo neprijatnosti i muškom lepotnom idealu, ali ovo nije priča o dečacima.
Trava za zaljubljivanje, u narodu poznata kao velebija, beladona, na engleskomblack nightshade, kako je i naslovljena knjiga Tereze More (Teresa Moure), metafora je za magičnu alternativu, za bolji svet od onog u kom smo nekad prinuđeni ne da živimo, već da preživljavamo. Svet ne podnosi neobično, drugačije, mudro, korak ispred. Narodu se češće dopada kazna, tuđi poraz, tapkanje u mestu, očaj i strah, jer samo tako se ti neki osećaju manje uplašeno. Tužne li sudbine. Eto tako su se bojali i Elenine moći.
Elen uzimam kao ime svih žena tog vremena, sugerišući da ćitajući knjigu sami pronađete ekvivalent današnjim heroinama. Elen kao drvo sa čvrstim korenima čije grane vetar ne može salomiti. Kristina, švedska kraljica, poput vetra kao kradljivca znanja, iskustava i avanture miluje ili šamara svojom pojavom, a onda nepovratno nestaje. Drvo i vetar njišu u istom ritmu, šaptajući jedno drugom muke, tajne i znanja, izdižući se tako do oblaka. Težeći sve vreme da stvore univerzalni jezik, razuman svim ljudima, sa namerom da demokratizuje znanje i olakša širenje mudrosti i razumevanja, spontano su ga stvarale vodeći dijalog dušama.
Žene čije sam fiktivne biografije upoznala u knjizi Tereze More, težile su uništenju dominantnog diskursa o ženama sedamnaestog veka, te su stvorile novi u koji su obe verovale, koji je za njih postao istina i prema čijim principima su živele do kraja. Od takvih osoba učimo zašto je bitno znati i svoje znanje vrednovati, zašto je važno biti kritičar i žrtvovati se zarad svojih principa, verovati u ispravnost intuicije, sopstvenih otkrića i težiti za ostvarenjem nezavisnog i slobodnog Ja.
Tereza More (Teresa Moure) o sebi:
„Volim knjige, filmove Hemfrija Bogarta, poljupce, smeh, revoluciju, poeziju, džez,uredno sređene ormare, Magritove slike, jagode i utopiju. Ali od svega ipak najviše volim izvrtanje sveta naglavačke, da stereotipi ne bi uzeli maha, i da ni ja sama ne bih poverovala kako je istina sve što kažem.
