Imajući u vidu moje ograničeno poznavanje pravila ponašanja u odraslom svetu zgrada Skupštine i Palate Srbije, kao i prirodno urođenu želju za podrivanjem autoriteta i uvek prisutan zajedljivi humor, nije ni čudo što mi je tog dana u glavi brujalo samo jedno pitanje: „Šta ja to radim?“
Provela sam dve godine volontirajući u Udruženju za Ujedinjene nacije Srbije, svakog dana se trudeći da uskladim obaveze u školi sa sastancima i seminarima, u pauzama radeći domaće zadatke i šaljući prijave za fakultet. Najveći događaj ovog udruženja jeBIMUN, konferencija koja simulira rad Generalne skupštine Ujedinjenih nacija u vidu održavanja celodnevnih sastanaka na kojima se raspravlja o aktuelnim temama koje pogađaju svet, i tom prilikom okuplja oko sto srednjoškolaca i studenata iz celog sveta.
„Šta ja to radim?“ – ponovo odzvanja glas u mojoj glavi. To je pitanje koje mi se vrtelo po mislima cele protekle noći, zbog čega sam u odrazu u staklenim vratima zgrade SIV-a sada primećivala tamne kolutove oko očiju. Kiša je padala danima, što mi nimalo nije pomoglo da savladam svoj „odrasli“ hod u maminim štiklama. Sramotno priznajem, sve na meni tog dana poticalo je iz maminog ormara. Uska crna suknja koja me je primoravala da pravim sitne korake, jednostavna bela košulja i sako čija me je postava grebala kad god bih se pomerila. Jedino je rajf u kosi bio moj, mada je izgledao pomalo jadno pridržavajući pramenove kose koji su se cedili dok sam čekala da prođem kontrolu i uđem u zgradu. Nervozno sam stezala tašnu u rukama dok sam se upisivala na ulazu i uzimala svoju legitimaciju, prijatno iznenađena što je moje ime napisano kako treba, što se retko dešava. Zaista, zar niko nikada nije čuo za ime Anastazija, sa „Z“?
Uspešno sam se popela uz stepenice bez padanja dok sam kopala po tašni u potrazi za šminkom žureći ka toaletu, daspasim što se spasiti može. Stajala sam tako sa glavom ispod sušilice za ruke dok mi je kosa letela na sve strane u najotmenijem toaletu koji sam ikada videla, kada sam čula Tamaru kako se kikoće govoreći: „Sad sam sve videla“. Brzo sam se uspravila, a legitimacija me je ošinula po obrazu. „Bože“, promrmljala sam nameštajući sako, dok je ona bila zauzeta nanošenjem karmina u ogledalu. Videla sam da nosi sivo odelo koje joj savršeno pristaje, a kosa joj je bila besprekorno ravna. Nije izgledala nimalo nervozno, za razliku od mene. Pogledala me je u odrazu i povikala previše dramatično: „O, hvala bogu, konačno upoznajem nekoga iz svog komiteta! Hajdemo, moramo da požurimo i nađemo dva slobodna mesta jedno pored drugog“. Nisam ni stigla da se usprotivim, već smo klaparale štiklama po mermernom podu, pravo ka sali u kojoj se održavao prijem dobrodošlice. Nakon govora koji su održali osnivači, izašli smo i uputili se ka skupštini grada na ručak, gde je moja nervoza već potpuno iščezla dok sam slušala Tamaru i nekoliko momaka za mojim stolom kako pričaju o temi koja nam je zadata i o kojoj ćemo raspravljati narednih pet dana. „Kubo, već vidim da nećeš imati kontrapunkt kada te budemo izazvali na skupštini danas“ – rekao je dečko pored mene u odelu sa kezom na licu, oslovljavajući me imenom države koju predstavljam, dok ga je njegov delegat tapšao po ramenu s odobravanjem. „Ma, molim vas…“ – rekla sam neubeđeno, dok je on uzimao poslednji krompirić s mog tanjira iskoristivši momenat nepažnje. „Mi se tim pitanjem bavimo već decenijama, ako niste znali“ – istakla sam.
I tako su tekli naredni dani. Ujutru bismo ćaskali nazivajući jedni druge imenima država koje zastupamo, pre nego što uđemo u službene prostorije i do kraja dana raspravljamo baš kao odrasli. Možda čak i bolje od odraslih, zato što smo umeli i da se našalimo tokom neformalnih dopisivanja. Volonteri su hodali gore-dole po maloj prostoriji raznoseći poruke koje smo mogli da pišemo kako ne bismo prekidali govore koji su u toku. Bile su raznolike, od dugačkih koje su sadržale ozbiljna pitanja o donošenju rezolucije koju ćemo pisati poslednjeg dana skupštine, do onih kratkih koje su uglavnom stizale od mog druga iz delegacije Izraela: „Gladan sam, kad će više ta pauza?“ Uveče bismo do kasno u noć igrali na podijumu posle formalne večere, žaleći se na to kako sutradan nećemo moći da se probudimo da bismo došli do Ministarstva dijaspore u kojem smo provodili vreme svakog dana.
Dugo nakon što sam sa svojim „protivničkim“ delegatima odigrala poslednji ples na svetlećem podijumu, nakon što smo se iz sveta odraslih vratili u srednjoškolske klupe sa jednim iskustvom više koje ćemo večno pamtiti, u sećanju mi je i dalje naše zadirkivanje i smejanje kada to nije bilo primereno, cupkanje po kiši u gužvi na ulazu u skupštinu, i druženje sa ljudima koji umeju da saslušaju tuđe mišljenje i uvaže ga, bez obzira na to što se ne podudara sa njihovim. BIMUN najbolje promoviše ovakve vrednosti.
Ukoliko želite da postanete deo ove neverovatne manifestacije,prijavite se na adresihttp://www.bimun-unaserbia.org/do januara 2015. godine. Uzmite svoje (ili mamine, kao ja) najlepše suknje i odela, i pripremite se za nekoliko dana koji će vam garantovano zauvek ostati u lepom sećanju.
