SLATKO OD DUNJA: Gde je greška?

Znala sam ja da će biti teško, mada nisam pretpostavljala koliko i do koje granice će ići. Znala sam da me čeka godinu dana agonije, depresije, praznine i sumnji. Tog trenutka sam mogla da vidim sebe kako ležim u krevetu, pokrivena preko glave, kao i uvek,  kako pokušavam, ne da zaspim, već da nestanem u svojim mislima na godinu dana.

Beskorisnst koju sam osećala i koju sam nosila sa sobom, kao prstenje koje nikad ne skidam, bila je sveprisutna i poprilično vidljiva. Možda je trebalo bolje da odreagujem, ali ja ne znam da se pretvaram i da lažem.

Htela sam ja da odem iz škole još posle treće godine, pokušala sam. Mislila sam da će sve biti bolje. Nisam računala na to da neću uspeti. Nisam, jer da jesam, sigurno bih imala plan b.
Taj dan kad sam saznala da nisam primljena bio je klasičan, topao, miran, sa ponekim naletom vetrića, junski dan. Na putu do kuće sam stavila svoje crne naočare, pokušavajući da prekrijem razmazanu maskaru. To crnilo koje se razlivalo po mom licu, najavljivalo je crnilo koje tek dolazi. To veče sam izašla, jer ne bih podnela da zaspim, a poprilično sam sigurna da ne bih ni mogla. I tako se moje nespavanje (za vreme noći) nastavilo, bila je EXIT promocija aktuelna, stoga sam svako veče izlazila. To se nastavilo do samog festivala i evouliralo u najgorem mogućem trenutku. Bio je treći dan, umorna posle Skrilexa sela sam da se odmorim i prišao mi je neki Holanđanin sa kojim sam započela razgovor. Ket je bila na moru, a ja sam bila na EXIT-u sa nezavidnim budžetom i ne znam zašto je moj mozak baš u tom trenutku odličio da samovoljno odreaguje kako je već odreagovao. Počela sam histerično da plačem pred tim jadnim nadrogiranim Holanđaninom koji je verovatno hteo da se zezamo i ljubimo. Tako sam ga ja oterala, ostavši sama bilzu Fusion bine u nekom mraku, na travi, plačući. Nisam mogla da zovem Ket, ona je bila na moru. Svi drugi su verovatno spavali, bilo je oko 4h izjutra.
Posle festivala, otišla sam kod svojih na Frušku goru, gde je vrhunac mog straha za sopstvenu egzistenciju dostigao do te granice da sam razmišljala o tome šta ako je Božić, a  moja porodica je pojela sav hleb i Bože moj, šta ćemo da radimo dva dana bez hleba, sa čim ćemo da jedemo rusku salatu? I mrzela sam da sedim na terasi koja ima najsavršeniji pogled na prelepo i čisto nebo. Sa te iste terase se vidi autoput i tako sam ja sedela i gledala i zamišljala kako se ljudi sada voze i srećni su. Ket se ubrzo pridružila klanu Petković i bilo je lakše.

Kad sam se vratila u Beograd, na prvi mah, bilo je ok. Najviše mrzim taj izraz „OK“. Ali, bilo je ok. Do trenutka kad su svi krenuli u škole ili na fakultete.
Znala sam da će biti teško, ali do koje granice će moja izdržljivost i žilavost da ide, e to nisam. Mogu da kažem da sam sad ok. To je najprikladniji izraz koji mogu da upotrebim za svoje trenutno stanje. Kratko i jasno, govori sve.
Volela bih da sam bila pametnija i razmislila koliko sam u problemu, ako ne spremim još jedan prijemni. Nedostaje mi srednjoškolski život. Nedostaje mi da jedva čekam petak i subotu da izađem. Sad pošaljem Ket na fejsu poziv za event i „aj idemo“. Ona odgovori „aj“. Nedostaje mi da imam neke granice. Sad se vraćam kući kasno, moji spavaju. Nedostaje mi da nešto moram. Sad ne moram ništa. Radim i moram da budem odgovorna, ali to zavisi samo od mene. Imam izbor: ako ne radim kako treba, sledi mi otkaz. Nikog nije briga. U srednjoj odmah ideš kod psihologa da pričaš sa njim, ako ne daj Bože dobiješ keca iz istorije. Nedostaje mi istorija i da se pravim pametna. Nedostaje mi sprski da ne dam nikom da kaže utiske o lektiri. Nedostaje mi da me neko podseća da moram. Sad ništa ne moram, sad je sve, ali apsolutno sve, na meni. Ne kažem da stalno neko treba da me podseća da moram, ali nisam (bila) spremna na ovo. I sad se izvlačim. Upala sam u blato i oprala sam se, ali i dalje mislim da smrad ostaje za mnom. On mi se čak vidi i u očima. Taj odvradni smrad. I ja sam kriva. Ja sam samu sebe gurnula.
Zato, sad moram samu sebe da nateram da se vratim. Vrati se jebem mu mater, svetu nedostaje car kao što si ti.

Dunja Petković

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here